PROFILBARU.COM

Стеван Живадиновић Ване Бор
Стеван Живадиновић Ване Бор
Лични подаци
Датум рођења	20. новембар 1908.
Место рођења	Бор, Краљевина Србија
Датум смрти	6. мај 1993. (84 год.)
Место смрти	Оксфорд, Енглеска
Уметнички рад
Поље	књижевност, сликарство, фотографија
Правац	надреализам

Стеван Живадиновић (Бор, 20. новембар 1908 — Оксфорд, 6. мај 1993), познат као Ване Бор, био је српски књижевник, сликар и фотограф.

Биографија

Рођен је 20. новембра 1908. године у Бору као трећe, најмлађе дете, од оца Драгутина, путујућег лекара, и мајке Десанке, која је имала епистоларну љубавну везу са српским песником Миланом Ракићем. Имао је старијег брата Вука (банкар у Београду и Дубровнику) и сестру Јелицу, познатију као Шева Ристић (супруга надреалисте Марка Ристића). Као кћи Марка и Шеве Ристић родила се 1928. године Мара Ристић (умрла 1996. године).

Бор је ушао у његово уметничко име, као што је и он постао неодвојиви део искуства и историје малог рударског места.

Ване Бор је сведочио (у тексту „Сведочанство шесте“) да се 1914. године, после повлачења, нашао у Скопљу, где је његов отац лечио рањенике.

Од 1914. до 1918. у групи српских ђака који су школовање наставили у Француској, Ване Бор је био у Ници, са Растком Петровићем, Александром Вучом, Марком Ристићем, Николом Вучом и браћом Дединац. Бранко Алексић је, у „Хронологији“ живота и рада Вана Бора, подсетио да Душан Матић у својим „Песмама непозваним“ римује „Ница“ са болница. „То су историјски и културни контексти будућих југословенских надреалиста“, такође је додао.

По свршетку рата наставио је школовање у Загребу (од 2. до 6. разреда, Реална гимназија, 1919—1924) и Београду (7. разред, Трећа мушка гимназија, 1925).

Свој први рад Ване је објавио у часопису „Сведочанства“ 1925. године, а убрзо након тога је матурирао у Београду. Своје прве фотографије снимио је идуће године у Врњачкој бањи, где су му родитељи држали санаторијум.

Студије права, на Сорбони, започео је 1927, а завршио 1931. године. Од 1933. године почело је његово дугогодишње службовање на Правном факултету у Суботици. Након докторирања на београдском универзитету 1938. године, постао је доцент на Правном факултету у Суботици, и то у периоду од 1938 до 1941. године.

Учествовао је ангажовано у уметничком и интелектуалном животу, а посебно је био присутан током готово читавог свог уметничког века у формалним и неформалним оквирима надреализма, како српског, тако и европског. За време студија, све своје слободно време проводио је у кругу француских надреалиста. Сарађивао је са Бретоном, Далијем, Елијаром. Инспирисан сликама Макса Ернста урадио је прве експерименте са техникама "згужваног папира" и "набораних слика", од којих је сачувано платно „Кугла са алгама на привидном хоризонту“. Био је један од првих експонената надреализма у Београду, у време када је надреализам и у Европи био нова појава. Учествовао је у београдском надреалистичком алманаху Немогућe - L`Impossible, који је изашао 1930. године. Са Марком Ристићем направио је серију фотограма, од којих су неки објављени у овом алманаху. Био је и међу потписницима манифеста надреализма, а осим фотограма, у алманаху су му објављени колажи и слике: „На тржишту немих песама“, „Едип у простору“, касније изгубљене. Сарађивао је и у надреалистичкој публикацији - часопису „Надреализам данас и овде“ (1931-32). Са Кочом Поповићем, Робером Десносом и другим уметницима окупљеним око париског часописа „Revue Du Cinéma“ потписао је протест "Човек од укуса" против филмског дистрибутера који је скратио филмску верзију серије „Њујоршке мистерије“. У париском часопису „Revue du cinéma“, Жан–Пол Драјфус му је посветио своју критику Фриц Ланговог филма. Био је члан Филмске културне задруге из Земуна и снимио је документарни филм о Београду. Писао је филмске критике за лист „Политика“, а у часопису „Данас“ писао је чланке о филму и психоанализи. Са Ристићем направио је уникатну књигу колажа и текстова „Ма Врауа“, која је изгубљена, а 1932. године са њим је објавио и књигу „Анти–зид“.

Године 1944. илегално је отишао у Лондон. У томе му је помогла породица Банац, рођаци његове мајке. Никада се није вратио у земљу. 1966. године постао је члан удружења „Free Painters and Sculptors“ у Лондону. Крајем 1973. године преселио се из Лондона у Оксфорд, где је сарађивао са часописима „True Thomas“, „Orbis“ и „Argo“ под псеудонимом Стеван Живадин. Године 1984. постао је доживотни члан „Oxford University Geological Society“ и члан „University Anthropological Society“,

Ванетов архив, четири сандука књига, фотографија, списа и других радова, преполовљен је, изгубљен непажњом чистача у једном складишту у Лондону 1986. године.

Умро је у Оксфорду 6. маја 1993. године. Јула месеца 1993, захваљујући Ванету Ивановићу, усред санкција ОУН према СРЈ, а посредством Марка Крсмановић-Симића, урна са његовим пепелом донета је из Лондона и положена у Ванетовој породичној гробници на Новом Гробљу у Београду.