Денари: горњи ред, с лева на десно: око 157. године п. н. е. - Римска република, око 73. године - Веспазијан, око 161. године - Марко Аурелије, око 194. године - Септимус Северус;
Доњи ред: око 199. године - Каракала, око 200. године - Јулија Домна, око 219. године - Елагабалус, око 236. године - Максиминус Тракс
Овај новац био је у потреби од 3. века п. н. е. па све до 3. века. Касније, иако су ови и даље били прихваћени као средство плаћања, у колонијама под грчким утицајем ковао се посебан новац од “обичног” метала и сребра у различитим деноминацијама под називом грчки империјални новац или римски провинцијски новац.[1]
У 3. веку, денариус је замијенио двоструки денариус, данас познат и као “антонинианус” или “радиате”. Диоклецијан је спровео монетарну реформу након које су били у потреби “аргентеус” (сребро) и “фоллис” (позлаћена бронза). Касније су употреби углавном били златници и новчићи од бронзе у мањим деноминацијама и важили су све до пада Западног римског царства.[2]
Занимљиво је како је латински назив денариус преживео векове и у различитим облицима усвојен од других народа: у Француској је дениер назив за новчић, динар код Арабљана је често назив националне валуте као и у бившој Југославији и садашњој Србији; Македонци имају денар; код Италијана денаро је новац код Шпанаца то је динеро итд.
Hadrijanov sestercij, Antoninus Piusov dupondius i as Marka Aurelija
Овде треба обратити пажњу на чињеницу да су у оквиру неколико монетарних реформи мењане тежине кованица и самим тим и њихова вредност у односу на друге. Такође су били различити и прикази утиснути на новчићима. Ево релативног прегледа:
