Ојмјакон (рус.Оймякон, јак.Өймөкөөн) је село у Републици Саха у Русији, у далекоисточном делу Сибира у Ојмјаконском рејону. Најхладније је настањено место на нашој планети (најнижа измерена температура -71,2 °C) и налази се на левој обали реке Индигирке.[2] Овде живи око 500 становника, који се претежно баве сточарством и риболовом.[3] Од главног града Јакутије, Јакутска, Ојмјакон је удаљен око 1.100 km према истоку. Најближи регионални пут је Колимски ауто-пут удаљен око 32 km северозападно. Најближа суседна насеља су Хара-Тумул и Берег-Јурдја.
Порекло назива
Место је добило име по Ојмјаконској реци чији је назив дошао од речи kheium из евенског језика, што би у слободном преводу значило — несмрзнута вода, место где рибе проводе зиму.[4] Према другом извору, упоредни речник тунгуских језика, наводи да име села значи залеђено језеро на неком од тунгуских језика.[5]
Географија
Положај и рељеф
Место Ојмјакон се налази у источном делу Сибира на обали реке Индигирке. Административно припада Јакутији (Република Саха), у оквиру Ојмјаконског улуса. Смештен је на свега три степена од поларног круга (66° 33‘ сгш). Предео се одликује заједницом тундре и тајге, а надморска висина места је 741 m.
Ојмјакон је смештен на Ојмјконском платоу који је омеђен Ојмјаконским планинама (3.003 м) на западу и југозападу и планином Тас Кистабит (2.341 м) на северу и североистоку.[6][7] Река Индигирка је са истока усекла своју долину и Ојмјаконску котлину.
Земљиште се залеђује до дубине од чак 1.500 m.[3] Како је Ојмјакон близу северног пола, дужина дана и ноћи током године изузетно варира — током децембра дан траје три, а у јуну 21 сат.
Клима
Најспецифичнија одлика овог места је оштра континентална клима. Екстремно хладне зиме са средње топлим летима. Сунчев сјај је интензиван. Ојмјакон се сматра најхладнијим стално насељеним местом на свету, а назива се и „Пол хладноће“ северне хемисфере. Најнижа до сада измерена температура је –68 °C у метеоролошкој станици Томтор године 1933. Температура од -71,2 °C[8] забележена је на споменику у Ојмјакону. Током лета температуре могу достићи 25-30 °C, па је годишња амплитуда у овом месту већа од 100 °C.[9]
Из приложене табеле се уочава да је највиша икада измерена температура у Ојмјакону износила 34,6 °C у јулу2010. године, док је најнижа званична температура забележена 6. фебруара1933. године и износила је -67,7 °C.[12] Средња годишња температура је -15,5 °C. Количина падавина је изузетно ниска и износи свега 212 милиметара годишње.[13]
Ветар ретко дува у Ојмјакону. Просечна брзина 1,2 м/с, а најчешће се јавља са запада и североистока.[14]Влажност ваздуха је висока и просечна годишња износи 71%. Највиша је у јануару 75%, а најнижа у јуну 59%.[15] Укупан број дана са снежним покривачем је 213, а најснежнији период је од октобра до априла. Просечна висина покривача у том периоду је 21 cm, а максимална измерена 51 cm (фебруар).[16] Просечна годишња облачност у Ојмјакону износи 6,5 десетина.[17]
Хидрографија
Положај Ојмјакона на мапи Јакутије
Околина Ојмјакона је богата изворима топле воде. Главни водени ток је Индигирка, која тече са истока. Извире на Халканским планинама, тачније настаје од два мања тока — Тура Урјах и Тарин Јурах. Дугачка је 1.726 km и улива се у Источносибирско море. У периоду од октобра до маја површина реке се заледи. Погодна је за риболов будући да је богата врстама попут репушке, чира, муксуне, затим омуља и других врста.[18] Југоисточно од села налазе се и два већа језера — Бољшој и Мендерељах.[19]
Живи свет
Предео је прекривен типичним представницима тундре (патуљасте врсте дрвећа) и тајге (четинари попут смрче, јеле, ариша и др).[20] На подручју Ојмјакона живи специфична врста коња који су сличним понијима по висини, а одликују се изузетно дугом длаком која их штити од хладноће током зиме.[3] Воде су богате рибом, а у шумама живе ирваси.[21]
Историја
Међу првим истраживачима који су посетили овај део Сибира били су Семјон Дежњов и Михаил Страдухин у седамнаестом и Гаврил Саричев у осамнаестом веку. Матвеј Матвејевич Геденштром (1780—1845), естонски истраживач, споменуо је насеље Ојмјакон у свом путопису ка Новосибирским острвима, из прве половине 19. века.[22] Током 1920-их и 1930-их година Ојмјакон је било типично повремено насеље, где су своје уточиште тражили сточари и ловци на ирвасе.
Совјетска власт, у жељи да номадима обезбеди нормалне услове за живот и сталан боравак, изградила је трајно насеље. Током Другог светског рата у близини села изграђена је писта за слетање авиона на линији Аљаска-Сибир, која је успостављена на основу Закона о зајму и најму (програм снабдевања савезника за време рата од стране САД).[23] Ојмјаконски округ је формиран 1931. године, а 1954. административни центар премештен је у место Уст-Нера.[22] Данас је Ојмјакон стално насељено село.[21]
Према процени из 2012. године у Ојмјакону живи 512 становника, док је по подацима пописа из 2010. било 462 становника (230 мушкараца и 232 жене).[26] Према националном саставу из 2002. најбројнији су Јакути, а затим следе Руси.[27] Званични језици су руски и јакутски. Становништво се претежно бави сточарством, ловом и риболовом.[28] Због изузетно ниских температура узгајање житарица, и гајење воћа или поврћа није могуће, а у исхрани су, сходно томе заступљени дивљи плодови локалних биљних врста.[29] Међу локалним специјалитетима издвајају се млечни производи „хајак“ и „кјорчех“, који су слични путеру и сладоледу, као и најпознатије ојмјаконско јело — „строганина“ (остругана свеже залеђена риба).[30] За храну се људи углавном брину сами, јер се у месту налази само једна трговина са намирницама.[31] Захваљујући чистом ваздуху, здравој исхрани и чистој води, становници Ојмјакона су познати по дуговечности.[32] Управница села је Розалија Петровна Кондакова.
Становништво Ојмјакона се највећим делом бави сточарством, тачније гајењем ирваса и дивљих коња. Осим тога заступљен је и риболов на реци Индигирки.[33] Околина места богата су налазиштима и рудницима злата који се експлоатишу.[34] Услед ниских температура у Ојмјакону нема мобилне телефоније и сигнала.[35] Туризам је развијен на бази климатске специфичности (најниже температуре), што је разлог доласка туриста.[36] Током 2012. године Ојмјакон је посетило 57 туриста од чега највише из Немачке и Енглеске.[37] Сваки посетилац у оквиру организоване туре добија „сертификат за боравак на Полу хладноће“.[38]
Инфраструктура
Ојмјакон је мало место повезано локалним путевима са суседним насељима — Хара-Тумул и Терјут на северозападу, Очјугеј на југу и Томтор и Берег-Јурдја на југоистоку. У селу се налазе школе и обданиште, затим дом културе и спортски центар.[39] У источном делу се налази локална млекара и пилана. Јужно од села Томтор налази се аеродром Ојмјакон (ICAO код — UEMJ[40]), који је саграђен током Другог светског рата, а затворен је 1970-их година.[41] Има једну земљану писту дужине 1,9 km.[42] Општинска зграда се налази у центру Ојмјакона.[43]
У епизоди „The Winter's Tale“ документарне серије Savage Skies из 1996. године метеоролог Ал Рокер посетио је Сибир и Ојмјакон.[44][45]
У првој епизоди друге сезоне (епизода Сибир[46]) документарне серије „Најопаснији путеви на свету“ Ед Бирн и Енди Парсонс путују кроз Сибир.[47]
Оксфордскигеограф Ник Мидлтон у својој телевизијској серији „Going to Extremes“ посетио је село и представио како мештани живе и преживљавају екстремне хладноће.[48]
Камерман Џоф Мекли снимио је епизоду телевизијске серије „Dangerman“ (за Дискавери канал), у којој је провео ноћ у шатору и водио бика до извора по воду.[49][50]
У епизоди „Hot and Cold“ Би-Би-Си-јеве серије Екстремни свет приказан је Ојмјакон као најхладније стално насељено место на свету.[51]
У епизоди „Chilling Out“ аустралијске ТВ серије 60 минута водитељ Лајам Бартлет представља начин живота у Ојмјакону.[52]
У епизоди „Russia: The Bull of Winter“ путописне ТВ серије Departures, путници Скот Вилсон и Џастин Лукач посетили су село, јахали ирвасе и до Пола хладноће.[53]
Познати становници
За историју Ојмјакона важан је Николај Јосипович Кривошапкин (1832—1926), трговац, хуманиста и филантроп. Родио се у Тарин-Јурјахском округу (данас Ојмјаконски) 1832. године. Током живота и школовања стекао је богатство које је уложио у свој родни крај. Николај је био ктитор две цркве, дома културе, основне школе и библиотеке у Ојмјакону и околини. Умро је 1926. у 95 години живота.[54][55]
„Енциклопедијски атлас света“, (2006), Моно и Мањана, Београд. ISBN978-86-84413-43-9.
Е. М. Поспелов, (1998) „Географические названия мира“, Москва. ISBN978-5-17-001389-0.
Tsintsius, V. I. (1977), „Сравнительный словарь тунгусо-маньчжурских языков : материалы к этимологическому словарю“, 2, Leningrad: Nauka. ISBN978-0-7522-2016-1.
Lebedev, Igor (1997) „Aviation Lend-Lease to Russia“, Nova Publishers. ISBN978-1-56072-417-9.
.svg)
.jpg)
