Основно образовање

Деца у основној школи, у Чилеу.
Укупна нето стопа уписа у основно образовање, 2015.[1]

Основно образовање и васпитање је делатност великог непосредног и друштвеног интереса и остварује се као јавна служба. Основно образовање и васпитање је обавезно.

Међународна стандардна класификација образовања сматра да је основно образовање једнофазно, где су програми типично осмишљени да обезбеде основне вештине читања, писања и математике и успостављају чврсту основу за учење. Ово је ISCED ниво 1: Основно образовање или прва фаза основног образовања.[а][2]

Основно образовање у Србији

Основно образовање у Србији траје осам година и одвија се у два циклуса. Први циклус обухвата први, други, трећи и четврти разред. За ученике првог циклуса организује се разредна настава. Изузетно, за ученике првог циклуса може да се организује предметна настава из страног језика, изборних и факултативних предмета, у складу са законом. Други циклус обухвата пети, шести, седми и осми разред. За ученике другог циклуса организује се предметна настава.[3]

Основно образовање у Републици Српској

Основно васпитање и образовање у Републици Српској траје девет година, обавезно је и бесплатно за сву децу узраста од шест до петнаест година. Основно васпитање и образовање се стиче остваривањем наставног плана и програма прописаног законом. Обавља се кроз рад основних школа, основних школа за децу са сметњама у развоју, основних музичких и балетских школа.

Историја

У предаграрним културама, деца су учила пратећи свој инстинкт за игру. Није било потребе за принудним образовањем.[4] У аграрним културама, пољопривреда, узгој, размена и грађевинске вештине могу се пренети са одраслих на децу или од мајстора до шегрта. Друштва се слажу око потребе да њихова деца уче и апсорбују своје културне традиције и веровања. Они то покушавају да ураде неформално у породици или тако што окупљају децу и ангажују наставника да се носи са задатком. Ово је добро функционисало за земљопоседнике, али деца беземљаша би се запошљавала од седме године као слуге. У једном извору са почетка 15. века, француски гроф је саветовао да племићки ловци „изаберу дечака слугу од седам или осам година“ и да „...овог дечака треба тући док му се не улије страх од неизвршавања наређења његових господара“. У документу су наведени послови које би дечак обављао свакодневно и да би дечак спавао у поткровљу изнад штенаре да би се побринуо за потребе паса.[4][5]

Верске заједнице су постале носиоци образовања и дефинисале наставни план и програм. Приоритет је био да се научи да се рецитују одломци из њиховог светог текста. Да би њихово друштво напредовало, усмена традиција је морала бити замењена писаним текстовима; неки ученици су морали да запишу одломке. Ученици манастира су морали да читају оно што је написано на верском језику, а не само на народном. То је довело до формалног образовања у медресама и школама. Мартин Лутер је изјавио да спасење зависи од сопственог читања Светог писма сваке особе.[4]

Историја основног образовања у Европи

Током грчког и римског доба, дечаке су образовале њихове мајке до седме године, а затим би, према култури свог места и времена, кренули у формално образовање. У Спарти до дванаест, то би било на војној академији развијање физичке кондиције и борбених вештина, али и читања, писања и рачуна,[6] док би у Атини нагласак био на разумевању закона полиса, читању, писању, аритметици и музици, са гимнастиком и атлетиком,[7] и учење моралних прича о Хомеру. Девојке су сво образовање добијале код куће. У Риму се основна школа звала ludus; наставни план и програм се развијао вековима са учењем латинског и грчког језика. Године 94, Квинтилијан је објавио систематски образовни рад Institutio Oratoria.[8] Он је направио разлику између подучавања и учења, и да дете од 7 до 14 година учи чулним искуством, учи да формира идеје, развија језик и памћење. Он је препоручио наставницима да мотивишу своје ученике тако што ће наставу учинити занимљивом, а не телесним казнама.[9] Тривијум (граматика, реторика и логика) и квадривијум (аритметика, геометрија, астрономија и музика) били су наслеђе римског наставног плана и програма.[10]

Ренесанса

Присцијан

Док је хуманизам имао велику промену у секундарном наставном плану и програму, примарни наставни план је остао непромењен.[11] Веровало се да се проучавањем дела великана, древних људи који су управљали царствима, стиче способност да се успе у било којој области. Ренесансни дечаци су од пете године учили латинску граматику користећи исте књиге као и римско дете. Постојале су граматике Доната и Присцијана, затим Цезарови коментари, чему је следила латинска Вулгата Светог Јеронима.[12]

Сиромаси и сиротиња

Иако су гимназије основане да дају основно образовање, оне су захтевале да њихови полазници поседују одређене вештине приликом уписа. Посебно су очекивали да ће моћи да читају и пишу на народном језику. Постојала је потреба за нечим основнијим.[13]

Развој детета у фази основног образовања

Жан Пијаже је био одговоран за успостављање оквира који описује интелектуални, морални и емоционални развој деце.[14] Он је докторирао 1918. године и радио је постдокторско истраживање у Цириху и Паризу.[15] Његове мисли су се развијале у четири фазе:

  • социолошки модел развоја, где су деца са позиције егоцентризма прешла у социоцентризам. Он је приметио да постоји постепена прогресија од интуитивних ка научним, а затим и друштвено прихватљивим одговорима.
  • биолошки модел интелектуалног развоја – ово би се могло посматрати као продужетак биолошког процеса адаптације врсте, који показује два текућа процеса: асимилацију и акомодацију.
  • разраду логичког модела интелектуалног развоја, где је тврдио да се интелигенција развија у низу фаза повезаних са узрастом и да су прогресивне, јер се једна фаза мора остварити пре него што се догоди следећа. За сваку фазу развоја, дете формира поглед на стварност везан за узраст.
  • проучавање фигуративне мисли - ово је укључивало памћење и перцепцију. Пијажеова теорија се заснива на биолошком сазревању и фазама; важан је појам приправности. Информације или концепте треба предавати када ученици достигну одговарајућу фазу когнитивног развоја, а не пре тога.[16]

Користећи овај оквир, може се испитати степен развоја детета. Његова теорија је укључивала четири фазе: сензомоторни период, преоперативни период, конкретни оперативни период и формални оперативни период.[17]

Теорија Лава Виготског[18] заснована је на социјалном учењу, где други са више знања (MKO) помажу детету да напредује у зони проксималног развоја (ZPD). У оквиру ZPD-а, постоје вештине које дете може да уради, али треба да му се покаже да би прешло од жудње до самосталног знања.[18] Помоћ или инструкција постаје облик наставне скеле; овај термин и идеју развили су Џером Брунер, Дејвид Вуд и Гејл Рос.[19] Они су у доменима:[20][21] интелектуалних, физичких, вештина учења, језика и емоционалних стања.

Напомене

  1. ^ Основно образовање одговара првих девет година формалног школовања и постоји од два нивоа који се разликују као нивои 1 и 2. Ниво 1 треба да одговара основном образовању, а ниво 2 нижем средњем образовању. ISCED.[2]

Референце

  1. ^ „Total net enrollment rate in primary education”. Our World in Data. Приступљено 7. 3. 2020. 
  2. ^ а б Annex III in the ISCED 2011 English.pdf Navigate to International Standard Classification of Education (ISCED)
  3. ^ „Основно образовање и васпитање”. Mpn.gov.rs. Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Архивирано из оригинала 18. 03. 2018. г. Приступљено 17. 3. 2018. 
  4. ^ а б в Gray, Peter. „A Brief History of Education”. Psychology Today. Приступљено 8. 3. 2021. 
  5. ^ Orme, N (2001). Medieval children. стр. 315. 
  6. ^ Gutek, Gerald L. (14. 12. 1994). A History of the Western Educational Experience: Second Edition. Waveland Press. стр. 203. ISBN 978-1-4786-3010-4. Архивирано из оригинала 2. 9. 2019. г. Приступљено 16. 4. 2019.  Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ)
  7. ^ Gutek 1994, стр. 29, 30 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGutek1994 (help)
  8. ^ Gutek 1994, стр. 68 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGutek1994 (help)
  9. ^ Gutek 1994, стр. 70 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGutek1994 (help)
  10. ^ Gutek 1994, стр. 88 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFGutek1994 (help)
  11. ^ Black, Robert (2001). „Humanism and Education in Medieval and Renaissance Italy: Tradition and Innovation in Latin Schools from the Twelfth to the Fifteenth Century”. Journal of Interdisciplinary History: 489. ISSN 1530-9169. 
  12. ^ Bertlett, Kenneth (15. 12. 2016). „The Italian Renaissance - The Education and Learning During the Renaissance”. The Great Courses Daily. University of Toronto. Архивирано из оригинала 19. 4. 2019. г. Приступљено 19. 4. 2019. 
  13. ^ The Education of the Working Classes to 1870 | British History Online. London. 1969. стр. 240. Архивирано из оригинала 22. 4. 2019. г. Приступљено 22. 4. 2019. 
  14. ^ Burman, J. T. (2011). „The zeroeth Piaget”. Theory & Psychology. 21 (1): 130—135. S2CID 220119333. doi:10.1177/0959354310361407. 
  15. ^ Beilin, H. (1992). „Piaget's enduring contribution to developmental psychology”. Developmental Psychology. 28 (2): 191—204. doi:10.1037/0012-1649.28.2.191. 
  16. ^ Jean Piaget на сајту Енциклопедија Британика
  17. ^ Weiten 2017, стр. 356
  18. ^ а б Yasnitsky, A. (2018) Vygotsky: An Intellectual Biography. London and New York: Routledge BOOK PREVIEW
  19. ^ Zone of Proximal Development and Cultural Tools Scaffolding, Guided Participation, 2006. In Key concepts in developmental psychology. Retrieved from Credo Reference Database
  20. ^ „School-age children development: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. medlineplus.gov. NIH. Приступљено 18. 9. 2019. 
  21. ^ Talukder, Parvej Husen (2023-03-23). „The Importance of Acquiring Education for Children”. Kavya Kishor English (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-23. 

Литература

Спољашње везе

Основно образовање на Викимедијиној остави.

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!