Југословенски ветерани из руске револуције намеравали су да дигну совјетску револуцију у Краљевини СХС. У Москви су организовали Комитет будуће Комунистичке партије Срба, Хрвата и Словенаца, којом је требало да управљају првенствено бивши учесници Октобарске револуције и Руског грађанског рата.[1]
По повратку у земљу, 27. фебруара1919. одржана је седница Комитета у Новом Саду, на којој је донета одлука да се сазове илегални конгрес на Фрушкој гори.[1]
Конгрес је отворио Никола Груловић излагањем о међународној ситуацији. Председавали су Никола Груловић и Миливоје Мијатов, а секретари су били: Лазар Вукићевић и Јован Шипош.
Дневни ред имао је пет точака:
Извештај иницијативног комитета;
Програм — декларација;
Задаћа момента;
Статут;
О јединству радничког покрета, избор делегата за конгрес уједињења и избор Централног већа.
Делегати
У сачуваном извештају се каже да је на конгресу учествовало 48 делегата. Никола Груловић у мемоарима наводи имена 32 делегата, међу којима:[1]
и други. По националном саставу, конгрес пелагићеваца је носио опште југословенско обележј.
Одлуке
На конгресу су усвојени статут и програм организације. На конгресу су усвојене четири одлуке.
да се иде на Конгрес уједињења: »Да се учествује у социјалистичком конгресу који организују југословенске социјалистичке струје на 20—21—22. априла ове године с тиме да се на њему предложи стварање комунистичке партије. А у случају ако овај предлог неће бити примљен, да се наша група претвори у партију и продужи рад самостално.«
да се не приступа социјалдемократама док не прихвате диктатуру пролетаријата: »неулажењу у редове Српске социјалдемократске организације, док год се у њеним редовима налазе елементи који не стоје на платформи диктатуре пролетаријата.«
да се издаје властити лист и литература, јер се социјалистичка штампа у земљи не управља »паролама револуционарне борбе«.
