Мохенџо-даро је град, који је плански грађен, са мрежом улица. Град је грађен помоћу цигала од печеног блата, цигала осушених на сунцу и од спаљеног дрвета. Град је имао напредан канализациони систем и мноштво грађевина са до два спрата и великим базенима. Базени су били добро изграђени и имали су слој природног катрана, који би задржавао воду. Пошто је Мохенџо-даро био пољопривредни град имао је велику централну пијацу. Имао је и грађевину са подземним загревањем, могуће за загревање воде за купање.
Град је разаран и обнављан најмање седам пута. Сваки пут би се нови град градио поврх старога. Претпоставља се да су поплаве Инда биле разлог тим разарањима. Град је подељен у два дела: цитаделу и доњи град. Већи део доњег града још није откопан, а за цитаделу се зна да је имала јавна купатила, да је представљала велико подручје у коме је могло становати око 5.000 људи и да је имала две велике дворане.
Боље је очуван него Харапа, која је припадала истој цивилизацији долине Инда. Мохенџо-даро је након ископавања у лошем стању, што се тиче одржавања. УНЕСКО се труди да се Мохенџо-даро очува па га је уврстио на листу светске баштине. Очување Мохенџо-дароа је био један од кључних разлога стварања листе светске баштине.
Локација
Мапа која приказује главне локације и теоретизовани обим цивилизације долине Инда, укључујући локацију Мохенџо-даро
Мохенџо-даро се налази поред десне (западне) обале доње[7]реке Инд у округу Ларкана, Синд, Пакистан. Лежи на плеистоценском гребену у поплавној равници Инда, око 28 km (17 mi) од града Ларкане.[8]
Историјски контекст
Мохењо-даро је изграђен у 26. веку пре нове ере.[9] Био је то један од највећих градова древне цивилизације долине Инда, познате и као Харапска цивилизација,[10] која се развила око 3.000 година пре нове ере из праисторијске културе Инда. На свом врхунцу, Индска цивилизација је обухватала већи део данашњег Пакистана и северне Индије, протежући се на запад до иранске границе, јужно до Гуџарата у Индији и северно до предстраже у Бактрији, са главним урбаним центрима у Харапи, Мохенџо-дару, Лоталу, Калибанганз, Долавири и Рахигари. Мохенџо-даро је био најнапреднији град свог времена, са изузетно софистицираним грађевинским инжењерингом и урбанистичким планирањем.[11] Када је цивилизација Инда доживела у нагли пад око 1900. п. н. е., Мохенџо-даро је напуштен.[9][12]
Рушевине града остале су недокументоване око 3.700 година све док Р. Д. Банерји, службеник Археолошког прегледа Индије, није посетио локацију 1919-20 и идентификовао оно што је мислио да је будистичкаступа (150-500) за коју се знало да се тамо налази, и проналажења кременог стругача који га је уверио у древност локалитета. То је довело до великих ископавања Мохенџо-дара под вођством К. Н. Дикшита 1924–25 и Џона Маршала 1925–26.[13] Тридесетих година 20. века на локалитету су вршена велика ископавања под вођством Маршала, Д. К. Дикшитара и Ернеста Мекеја. Даља ископавања извели су 1945. Мортимер Вилер и његов приправник Ахмад Хасан Дани. Последњу велику серију ископавања 1964. и 1965. године спровео је Џорџ Ф. Дејлс. Након 1965. године ископавања су забрањена због оштећења изложених структура дејством временских прилика, а једини пројекти који су дозвољени на локацији од тада су била ископавања зарад спасавања, површинска истраживања и пројекти конзервације. Током 1980-их, немачке и италијанске истраживачке групе које су предводили Михаел Јансен и Маурицио Тоси користиле су мање инвазивне археолошке технике, као што су архитектонска документација, површинска истраживања и локализовано сондирање, да би прикупиле даље информације о Мохеџодару.[3] Бушење са сувим језгром које је 2015. спровео Пакистански национални фонд за Мохенџо-дар открило је да је локација већа од одкопане површине.[14]
Архитектура и урбана инфраструктура
Правилност улица и зграда указује на утицај античког урбанистичког планирања у градњи Мохенџо-Дара.Поглед на Велико купатило на локацији, који показује околни урбани распоред.
Мохенџо-даро има планирани распоред са праволинијским зградама распоређеним по мрежном плану.[15] Већина је грађена од печене и малтерисане цигле; неки су изграђене од на сунцу сушене цигле од блата и дрвене надградње. Површина обухваћена Мохенџо-даром се процењује на 300 хектара.[16]Оксфордски приручник о градовима у светској историји нуди „ниску“ процену највеће популације од око 40.000.[17]
Сама величина града и његово обезбеђење јавних зграда и објеката сугерише висок ниво друштвене организације.[18] Град је подељен на два дела, такозвану Цитаделу и Доњи град. Познато је да је Цитадела – насип од черпића висок око 12 m (39 ft) подржавао јавна купатила, велику стамбену структуру дизајнирану да прими око 5.000 грађана и две велике сале за састанке. Град је имао централну пијацу, са великим централним бунаром. Појединачна домаћинства или групе домаћинстава воду су добијале из мањих бунара. Отпадне воде су каналисане до покривених одвода који су водили дуж главне улице. Неке куће, по свој прилици оне престижнијих становника, имају просторије које су изгледа биле издвојене за купање, а једна зграда је имала подземну пећ (познату као хипокауст), вероватно за грејано купање. Већина кућа имала је унутрашње двориште, са вратима која су се отварала на бочне пролазе. Неке зграде су имале два спрата.
Клима
Мохенџо-даро има врућу пустињску климу (Кепенова климатска класификацијаBWh) са изузетно топлим летима и благим зимама. Највиша забележена температура је 53,5 °C (128,3 °F), забележена у мају 2010. године, а најнижа забележена температура је −5,4 °C (22,3 °F), забележена у јануару 2006. Падавине су мале и углавном се јављају током монсунске сезоне (јул-септембар). Просечна годишња количина падавина у Мохенџо-дару је 100,1 mm и углавном се јавља у сезони монсуна. Највећа годишња количина падавина икада је 1023,9 mm, забележена 2022. године, а најмања годишња количина падавина икада је 10 mm, забележена 1987. године.
^"Lower Indus" refers to the portion of the river below its confluence with Panjnad, the combined river of all its five tributaries flowing through the Punjab region.
^A H Dani (1992). "Critical Assessment of Recent Evidence on Mohenjo-daro". Second International Symposium on Mohenjo-daro, 24–27 February 1992.
^Kenoyer, Jonathan Mark (1998). “Indus Cities, Towns and Villages”, Ancient Cities of the Indus Valley Civilization. Islamabad: American Institute of Pakistan Studies. p. 65.
^Peter Clark (editor) (2013). The Oxford Handbook of Cities in World History. Oxford University Press. стр. 158—59.CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза). "since it is impossible to ascertain what proportion of the city was used for habitation the basis for this [population] estimate is weak." For lower area estimate of 85 hectares, see note 25, citing U. Singh, A History of Ancient and Medieval India, Delhi, Pearson Education, 2008, p. 149. See also FR Alchin and G Erdosy, The Archaeology of Early Historic Asia: The Emergence of Cities and States, Cambridge University Press, 1995, p. 57.
^McIntosh 2008, стр. 389 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFMcIntosh2008 (help) "The enormous amount of labor involved in the creation of Mohenjo-daro's flood defense platforms (calculated at around 4 million man-days) indicates the existence of an authority able to plan the construction and to mobilize and feed the requisite labor force."
Mackay, E. J. H., ed (1937). Further Excavations At Mohenjo-daro: Being an official account of Archaeological Excavations at Mohenjo-Daro carried out by the Government of India between the years 1927 and 1931.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза).
Marshall, John Hubert, ed (1931). Mohenjo-Daro and the Indus Civilization: Being an official account of Archaeological Excavations at Mohenjo-Daro carried out by the Government of India between the years 1922 and 1927.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза). Arthur Probsthain
Singh, Kavita, "The Museum Is National", Chapter 4 in: Mathur, Saloni and Singh, Kavita (eds), No Touching, No Spitting, No Praying: The Museum in South Asia, 2015, Routledge, PDF on academia.edu (nb this is different to the article by the same author with the same title in Singh, Kavita (2002). „The Museum is National”. India International Centre Quarterly. 29 (3–4): 176—196. JSTOR23005825., which does not mention this work)
Iyengar, R. N. (2008). „Reviewed work: Harappan Architecture and Civil Engineering, J. P. Joshi”. Current Science. 95 (3): 404—406. JSTOR24102770.
Green, Adam S. (2021). „Killing the Priest-King: Addressing Egalitarianism in the Indus Civilization”. Journal of Archaeological Research. 29 (2): 153—202. S2CID224872813. doi:10.1007/s10814-020-09147-9.
Iyengar, R. N. (2008). „Review of Harappan Architecture and Civil Engineering”. Current Science. 95 (3): 404—406. ISSN0011-3891. JSTOR24102770.
Khan, S.; Dialynas, E.; Kasaraneni, V. K.; Angelakis, A. N. (2020). „Similarities of Minoan and Indus Valley Hydro-Technologies”. Sustainability. 12 (12): 4897. doi:10.3390/su12124897.
.jpg)
