Морски живот

Генералне карактеристике великог екосистема мора.

Кит убица (орка) је главни морски предатор, који лови многе друге велике врсте. У океанима такође живе и микроорганизми, као што су бактерије и фитопланктон.

Морски живот или живот у океанима чине биљке, животиње и други организми који живе у сланој води мора и океана или [[Брактична вода|брактичној води приобалних естуара. На основном нивоу, морски живот утиче на природу планете. Морски организми производе кисеоник и изоловани угљеник. Обале су углавном развијене и заштићене морским животом, док неки морски организми помажу у стварању новог копна.

Већина животних облика еволуирала је у морској средини. Према обиму, океани дају око 90% живота на планети.^[1] Први кичмењаци појавили су се у облику риба,^[2] које су живјеле искључиво у води. Неке су еволуирале у водоземце, који дио живота проводе у води, дио на копну. Друге рибе су еволуирале у копнене сисаре, који су се вратили у океан као што су перајари, делфини или китови. Биљке, као што су келп и алге, расту у водио чине основу за неке подводне екосистеме. Планктон је генерално на дну ланца исхране у води, посебно фитопланктон, који је примарни произвођач.

Морски кичмењаци су прошли кроз велики процес модификације како би преживјели у водама мало богатим кисеоником, укључујући цијеви за дисање код мекушаца. Рибе имају шкрге умјесто плућа, док неке врсте имају обоје, као риба дводихалица. Морски сисари, као што су делфини, китови, фоке и видре, морају периодично да излазе на површину како би удахнули ваздух.

Постоји око 200.000 познатих морских врста, уз око два милиона које тек треба да буду откривене.^[3] Морске врсте крећу се од микроскопских, као што је фитопланктон, који је величине до 0,02 микрометра, до огромне породице китова (китови, делфини и ), укључујући плавог кита, највећу познату животињу, која достиже величину до 33 метра.^[4][5] Морски микроорганизми, као што су протисти, бактерије и вируси, чине око 70% укупног морског биомаса.

Вода

Види још: Хидросфера

Историграм који показује проценат земљине површине изнад и испод нивоа мора.

Нема живота без воде.^[6] Позната је као универзални растварач, због способности да раствара велики број супстанци^[7][8] и као животни растварач.^[9] Вода је једина супстанца која постоји у чврстом, течном и гасовитом стању у условима нормалним за живот на Земљи.^[10] Добитник Нобелове награде за физиологију или медицину — Алберт сен Ђерђи, описао је воду као mater und matrix: мајка и материца живота.^[11]

Заступљеност воде на земљи јединствена је појава у Соларном систему. Земљина хидросфера садржи се углавном од океана, али технички укључује и све водене површине на свијету, као што су морска острва, ријеке, језера и подземне воде дубине до 2.000 m. Најдубља локација воде је Челенџер дип, у Маријанском рову, у Пацифичком океану, гдје је дубина 10.900 m.^[12] Конвенционално, планета је подијељена на пет различитих океана, али се ови океани спајају у један заједнички Свјетски океан. Процијењена маса овог океана је 1.35×10¹⁸ тона, или 1/4400 укупне масе Земље. Свјетски океан прекрива област 7014361800000000000♠3,618×10⁸ km² са средњом дубином од 7003368200000000000♠3682 m, што чини укупну запремину од 7018133200000000000♠1,332×10⁹ km³.^[13]Ако би земљине површине биле на истом нивоу, дубина свјетског океана била би око 27 km.^[14][15]

Хидролошки циклус земље

Око 97,5%, воде на Земљи је слано, док је преосталих 2,5% свјежа вода. Већина свјеже воде, око 69% се налази у леденим капама и ледницима.^[16] Просјечна заступљеност соли у океанима је око 35 g (1,2 oz) соли по килограму морске воде (3.5% соли).^[17] Већина соли у океане доспијева захваљујући временским приликама и ерозији стијена на копну.^[18] Со се такође ослобађа из вулкана или се извлачи из хладних магматских стијена.^[19]

Океани су такође резервоар растворених атмосферских гасова, који су неопходни за опстанак многих водених облика живота.^[20] Морска вода има битан утицај на свјетску климу, док океани дјелују као огромни топлотни резервоари.^[21] Промјене у температури океана могу да узрокују значајне промјене времена, као што су Јужне осцилације Ел Нињо.^[22]

Јупитеров сателит — Европа, можда има подземни океан, који подржава живот.

Свеукупно, океани чине 71% свјетске површине,^[1] са просјечном дубином од 3,7 km.^[23] Према запремини, океани дају 90% укупних живих врста на планети.^[1] Писац научне фантастик — Артур Ч. Кларк, истакао је да планета не би требало да се зове Земља, већ Океан.^[24][25]

Ипак, вода је пронађена и неђе друго у Соларном систему. Европа је један од сателита који кружи око Јупитера и мања је од Земљиног мјесеца. Постоје јака вјеровања да на Европи постоји велики слани океан, испод ледене површине.^[26] Процијењено је да је спољашња кора леда дебела између 10 и 30 km, а да је дубина океана око 100 km.^[27] То би учинило океан на Европи два пута већим од океана на Земљи. Постоје спекулације о томе да у океану Европе може да постоји живот,^[28][29] као и да може да подржи једноћелијске микроорганизме, ако су хидротермални извори активни на дну океана.^[30] |Енкелад, Сатурнов мали ледени мјесец, такође има оно што је дјелује да је подземни океан, који постаје врућ на површини мјесеца.^[31]

Референце

1. „National Oceanic and Atmospheric Administration – Ocean”. NOAA. Архивирано из оригинала 24. 04. 2013. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
2. „Tiny Fish May Be Ancestor of Nearly All Living Vertebrates”. Live Science. 11. 6. 2014. Приступљено 15. 5. 2020. 
3. Drogin, Bob (2. 8. 2009). „Mapping an ocean of species”. Los Angeles Times. Приступљено 15. 5. 2020. 
4. Paul, Gregory S. (2010). „The Evolution of Dinosaurs and their World”. The Princeton Field Guide to Dinosaurs. Princeton: Princeton University Press. стр. 19. 
5. Bortolotti, Dan (2008). Wild Blue: A Natural History of the World's Largest Animal. St. Martin's Press. 
6. Xiao-feng, Pang (2014). Water: Molecular Structure And Properties. World Scientific. стр. 390—461. ISBN 9789814440448. Приступљено 15. 5. 2020. 
7. Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. стр. 620. ISBN 0080379419. 
8. „Water, the Universal Solvent”. USGS. Архивирано из оригинала 9. 7. 2017. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
9. Reece, Jane B. (31. 10. 2013). Campbell Biology (10 изд.). Pearson Education. стр. 48. ISBN 9780321775658. 
10. Reece, Jane B. (31. 10. 2013). Campbell Biology (10 изд.). Pearson Education. стр. 44. ISBN 9780321775658. 
11. Collins, J. C. (1991). „The Matrix of Life: A View of Natural Molecules from the Perspective of Environmental Water”. Molecular Presentations. ISBN 9780962971907. Приступљено 15. 5. 2020. 
12. „7,000 m Class Remotely Operated Vehicle KAIKO 7000”. jamstec.go.jp. Архивирано из оригинала 10. 04. 2020. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
13. Matthew, Charette A.; Smith, Valter H. F. (јун 2010). „The Volume of Earth Ocean” (PDF). tos.org. Архивирано из оригинала (pdf) 02. 11. 2013. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
14. „sphere depth of the ocean – hydrology”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 15. 5. 2020. 
15. „Third rock from the Sun – restless Earth”. NASA's Cosmos. Приступљено 15. 5. 2020. 
16. Perlman, Howard (17. 3. 2014). „The World's Water”. USGS Water-Science School. Приступљено 15. 5. 2020. 
17. Kennish, Michael J. (2001). Practical Handbook of Marine Science. Marine Science Series. ISBN 978-0-8493-2391-1. 
18. „Why is the ocean salty?”. 
19. Mullen, Leslie (11. 6. 2003). „Salt of the Early Earth”. astrobio.net. Архивирано из оригинала 30. 06. 2007. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
20. Morris, Ron M. „Oceanic Processes”. seits.natsci.sculb.edu. NASA Astrobiology Magazine. Архивирано из оригинала 15. 4. 2009. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
21. Michon, Scott (24. 4. 2006). „Earth's Big heat Bucket”. earthobservatory.nasa.gov. NASA Earth Observatory. Приступљено 15. 5. 2020. 
22. Sharron, Sample (21. 6. 2005). „Sea Surface Temperature”. science.nasa.gov. NASA. Архивирано из оригинала 3. 4. 2013. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
23. „Volumes of the World's Oceans from ETOPO1”. NOAA. Архивирано из оригинала 11. 3. 2015. г. Приступљено 15. 5. 2020. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза)
24. „Planet "Earth": We Should Have Called It "Sea"”. Quote Invertigator. 25. 1. 2017. Приступљено 15. 5. 2020. 
25. „Unveiling Planet Ocean”. NASA Science. 14. 3. 2002. Архивирано из оригинала 08. 10. 2022. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
26. Dyches, Preston; Brown, Dwayne (12. 5. 2015). „NASA Research Reveals Europa's Mystery Dark Material Could Be Sea Salt”. NASA. Приступљено 15. 5. 2020. 
27. „Water near surface of a Jupiter moon only temporary”. Архивирано из оригинала 05. 10. 2012. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
28. Tritt, Charles S. (2002). „Possibility of Life on Europa”. Milwaukee School of Engineering. Архивирано из оригинала 9. 6. 2007. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
29. Schulze-Makuch, Dirk; Irwin, Louis N. (2001). „Alternative Energy Sources Could Support Life on Europa” (PDF). Departments of Geological and Biological Sciences, University of Texas at El Paso. Архивирано из оригинала (PDF) 3. 7. 2006. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
30. Friedman, Louis (14. 12. 2005). „Projects: Europa Mission Campaign”. The Planetary Society. Архивирано из оригинала 11. 8. 2011. г. Приступљено 15. 5. 2020. 
31. „Ocean Within Enceladus May Harbor Hydrothermal Activity”. NASA Press Release. 11. 3. 2015. Приступљено 15. 5. 2020. 

Литература

• Halpern, B.S.; Walbridge, S.; Selkoe, K.A.; Kappel, C.Vuu.; Micheli, F.; D'Agrosa, C.; Bruno, J.F.; Casey, K.S.; Ebert, C.; Fox, H.E.; Fujita, R. (2008). „A global map of human impact on marine ecosystems”. Science. 319 (5865): 948—952. Bibcode:2008Sci...319..948H. PMID 18276889. doi:10.1126/science.1149345. 
• Paleczny, M.; Hammill, E.; Karpouzi, V.; Pauly, D. (2015). „Population trend of the world's monitored seabirds, 1950-2010”. PLOS ONE. 10 (6): e0129342. Bibcode:2015PLoSO..1029342P. PMC 4461279 . PMID 26058068. doi:10.1371/journal.pone.0129342. 
• Ruppert, E.E.; Fox, R.S. & Barnes, R.D. (2004). Invertebrate Zoology (7th изд.). Brooks / Cole. ISBN 978-0-03-025982-1. 

Спољашње везе

• Након 60 милиона година, морске птице изумиру%