PROFILBARU.COM

Миодраг Илић Бели
Миодраг Илић Бели
Лични подаци
Датум рођења	4. октобар 1921.
Место рођења	Младеновац, Краљевина СХС
Датум смрти	24. август 1971. (49 год.)
Место смрти	Минхен, Западна Немачка

Миодраг Илић Бели (Београд, 4. октобар 1921— Минхен, 24. август 1971) био је српски композитор и правник.^[1]

Синови: Сања Илић и Драган Илић.

Биографија

Миодраг Илић Бели је један од најпознатијих српских композитора музике за децу.

Рођен је 1921. у Младеновцу као син јединац у породици од оца др Драгољуба Илића из Рајковца, који је у Младеновцу био срески лекар, и мајке др Зорке, ћерке чувеног посланика космајског краја Алексе Жујовића. Као веома мали одлази са родитељима докторима у Париз на неколико година, где је његов отац др Драгољуб Илић завршавао постдипломске студије на универзитету Луј Пастер. Тако да је Белом поред српског и француски био матерњи језик. Ишао је у III Мушку Гимназију у Његошевој улици у Београду која је основана 1891. године. Завршио је студије композиције на Музичкој академији у Београду (класа проф. Станојла Рајчића) и Правни факултет у Београду. У младости Бели је имао две велике страсти поред музике, а то су јахање и скијање. Бомбардовање Београда, 6. априла 1941. дочекало га је у рано јутро око 6:30 на београдском хиподрому где је јахао свог љубимца, пунокрвног ждрепца Кокана. Слетели су заједно у јарак и ту сачекали да прођу први налети немачких штука. Београд је тада бомбардовало 234 бомбардера и 120 ловаца. Већину житеља, бомбардовање је затекло на спавању јер је била недеља.

Пред крај рата се придружио културно уметничком друштву Иво Лола Рибар 1944. године у којем је била цела музичка и уметничка елита тога доба као што су Радивоје Лола Ђукић, Бисерка Цвејић, Душан Сковран, Марио Ријавец, Жарко Милановић, Јанез Врховец... У Лоли је Бели упознао и своју будућу супругу Зорицу Секулић, касније Илић. Она је певала у хору а он је свирао гитару у оркестру. Касније наставља студије на Правном факултету и завршава их у року мањем од предвиђеног и уписује Музички академију. За време студија, педесетих година, тачније од 1948. године на позив Олге Сковран, оснивача овог врхунског ансамбла прихвата да буде музичар у Народном Ансамблу Коло и са њима обилази за неколико година цео Свет. Након завршетка студија постаје члан Радио Београда и ту остаје до краја живота.

Од 1950. радио је као музички уредник у Радио Београду, а свој први телевизијски деби имао је у једној од првих серија за децу Градић весељак. Компоновао је музику за популарне дечје серије На слово, на слово, Хиљаду зашто?, Лаку ноћ, децо и многе друге. Годинама је као уредник Радио Београда био стални гост на вероватно највећем музичком фестивалу тог доба, Санрему. Доносио је све плоче са тог фестивала и тако је Радио Београд за веома кратко време био актуелан и слушало се код нас све што је слушала читава западна Европа.

Бавио се и компоновањем оркестарске, камерне, популарне, позоришне, филмске музике као и музике за децу. За свој рад добијао је многобројна признања од којих издвајамо Христићеву награду 1961. за дело "Концерт за кларинет и оркестар", награду "Младо покољење" 1964. године за рад на дечијој музици као и награду на "Смотри телевизијских остварења ЈРТ" 1965. за музику у серији На слово, на слово. Као млад учествовао је у формирању првих џез ансамбала у земљи а компоновао је и крајем тридесетих година, у то време популарне шлагере "Први поглед ока твог", Тихи тренуци". Био је мулти-инструменталиста и један од првих гитариста у Београду. Представио је начин свирања по узору на популарног француског гитаристу Ђанга Реинхарта. Гитару је свирао и у оркестру, који је за потребе Радио Београда, у тада окупираном Београду формирао чувени диригент и испоставиће се, велики анти-нациста Фридрих Мајер.

Компоновањем филмске, сценске и дечије музике почиње да се бави раних 60-тих година 20. века. На ТВ Београд сарађује се писцима Александром Жаком Поповићем, Душком Радовићем, а на филму са познатим редитељима Здравком Шотром, Сојом Јовановић, Пуришом Ђорђевићем, Војом Нановићем, Миланом Јелићем и другима.

Био је страствени фудбалски навијач и одлазио је редовно на фудбалске утакмице Црвене звезде. Писао је и навијачке песме за свој омиљени клуб а велики пријатељи били су му легенде српског фудбала Рајко Митић и Бранко Станковић.

Из брака са супругом Зорицом има два сина Александра Сању Илића-Сања Илић & БАЛКАНИКА и Драгољуба Илића-ГЕНЕРАЦИЈА 5, који су обојица наставили његов композиторски пут.

Посебно признање прерано преминулом композитору је и установљена највећа награда композиторима за врхунско стваралаштво музике за децу, Плакета Миодраг Илић Бели. Идеја је потекла од Донке Шпичек, тадашњег управника Дома пионира у Београду, а касније главног уредника дечијег програма Телевизије Београд.

Да је његова музика за децу и данас актуелна доказ је поставка мјузикла за децу “На слово, на слово“ у Позоришту на Теразијама у Београду. Синови композитора Миодрага Илића Белог, Сања Илић и Драган Илић, сада већ истакнути композитори, урадили су све оркестрације за ту прилику и музички поставили мјузикл. Премијера је била 17. априла 2010. године у 20:30 часова уз присуство целе породице Илић, Белове супруге Зорице, синова Сање и Драгана и унука Андреја. ^[2]

Преминуо је од последица постоперативних компликација лета 1971. године у Минхену.^[3]^[4]