Рођена је 1890. године или 28. јуна1892. године како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Старој Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.[3][4][5] Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана.[6][5] Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра / 3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду.[5] Регистровала се под именом Милун Савић.[7]
У Балканским ратовима1912. године и 1913. године борила се преобучена у мушкарца. Њен пол је открило болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.[8]
У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Примили су је Војвода Путник и Краљ Александар - који ју је одредио у Други пук.[9] Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкотланђанка Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.[8] У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.[10] Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији. Тада је заробила 23 бугарска војника.[11]
Ми смо певали кад' нам је било најтеже, запевали смо када су нас француске лађе пребацивале из Албаније на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри су плакали слушајући нас, и говорили су: Какав диван народ. Певали смо кад' смо умирали на оству Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солунском фронту...[12]
— Милунка Савић
Добила је многа одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом.[13]
Након рата и формирање нове државе Краљевине СХС/Југославије борави са војном службом у Мостару. Тамо упознаје у војсци осам година млађег Вељка Глигоријевића за којег се убрзо удаје. Након демобилизације, 1920. године, Милунка као војни ветеран и Солунац добија од државе по закону имање од осам јутара земље у Степановићеву крај Новог Сада. Ово насеље је формирано доделом земље војним ветеранима. У овом насељу, Милунка је на свом имању сазидала кућу а 1924. године са супругом Вељком добија кћерку Милену.
Због несугласица, њен брак са Вељком се распада и она се по разводу 1929. године сели у Београд где добија посао у једној од најмоћнијих финансијских институција Краљевине Југославији. У питању је тадашња Хипотекарна банка, бивша Управа фондова Краљевине Србије, у чијој велелепној згради се данас налази Народни музеј у Београду. Пошто није имала школе и стручне спреме, добила је једини посао који је могла да обавља, а то је посао спремачице кога се као часна жена не само није стидела, већ га је врло савесно обављала. Напредовала је у служби и руководила је чистачицама зграде Хипотекарне банке, док је имала, одличну плату за то време и за такву врсту посла, која је била на нивоу једног лекара или инжињера. Треба имати у виду да је Милунка припадала генерацији жена са села које су од малих нога стицале радну навику и кондицију да обављају разноврсне кућне и пољске послове као и послове око марве.
Милунка је тада као самохрана мајка била у стању да сагради поново врло пристојну кућу на Вождовцу, недакеко од вождовачке цркве Светих цара Константина и царице Јелене, која се у то време такође гради. Тада су се на Вождовцу куповали плацеве и градили куће махом официри и државни чиновници.
Милунка има велики љубав према деци па се посвећено одлучује бави хуманитарним и хранитељским радом. Поред своје ћерке, усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.[14][6] Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.[15]
Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао. Становала је у Скадарској 33, усред Београда са три кћерке, са искљученом струјом, а ноћу је прела вуну.[16]
На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.[15] Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села. Почетком 1936. је извештавано о њеној намери да се прикључи етиопској војсци у Абисинском рату.[17]
Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.[18]
Након рата, власт јој је 1945. године доделила пензију.[15] Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. Скупштина града Београда доделила јој је, 1972. године, једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта.[18] Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је штрикајући (према исповести њеног унука) у том стану 5. октобра 1973. године.[10] Породична кућа је продата 1974. године.[19]
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. Њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.[20][21][а]
Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата.[10][23][24]
Основна школа „Милунка Савић“ у Витановцу код Краљева
На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића.[3][18][22][в]
Удружење ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана.[22]Радио-телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој. Ауторка филма је Слађана Зарић, а режисеркаИвана Стивенс. Филм је премијерно приказан октобра 2013. године. У Дому војске у Београду направљена је и мултимедијална изложба, дело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013. године.[10][23]
Представа под називом Легија части — Милунка Савић, у режији Миленка Павлова, је премијерно изведена на сцени Академије 28 у Београду 28. јануара 2014. године. Главну женску улогу (Милунку) играла је Злата Нуманагић.
^У неким медијима стајало је да је већ била сахрањена у Алеји великана уз највеће државне и војне почасти,[18] али се то није догодило. Сахрањена је најпре у породичној гробници, а на њеној сахрани говорили су тада високи официри ЈНА и представници Друштва за неговање традиција ослободилачких споменика и ратова[22]
^Према речима њеног унука, приликом постављања спомен-плоче, као и за подизање споменика, породица није консултована, па споменик у Јошаничкој Бањи не личи на Милунку[18]
^Vučinić, Zdravko (2014). Između trube i tišine: ratni slikari 1912-1918. Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja. стр. 8. ISBN978-86-82877-57-8.
.jpg)
