PROFILBARU.COM

Међународни кривични суд
*International Criminal Court* (енглески)
*Cour pénale internationale* (француски)
المحكمة الجنائية الدولية (арапски)
国际刑事法院 (кинески)
Международный уголовный суд (руски)
*Corte Penal Internacional* (шпански)
Међународни кривични суд; International Criminal Court (енглески); Cour pénale internationale (француски); المحكمة الجنائية الدولية (арапски); 国际刑事法院 (кинески); Международный уголовный суд (руски); Corte Penal Internacional (шпански)
International Criminal Court
	Чланице и потписнице Римског статута чланице потписнице које нису ратификовале потпис потписнице које су опозвале потпис нису чланице и нису потписале Римски статут Држава чланица која је касније повукла своје чланство
	Лого Међународног кривичног суда
Скраћеница	ICC
Датум оснивања	17. јула 1998. (Римским статутом); 1. јула 2002. (ступио на снагу)
Тип	међународни суд
Седиште	Хаг,; Холандија
Чланови	123 државе
Службени језици	енглески, француски, арапски, кинески, руски, шпански; Радни језици: енглески,; француски
Председник	Пјотр Хофмански
Веб-сајт	www.icc-cpi.int

Међународни кривични суд (енгл. International Criminal Court, ICC или ICCt)^[а] је међународни суд са седиштем у Хагу, основан Римским статутом који је ступио на снагу 1. јула 2002. године. Међународни кривични суд представља тело надлежно за суђења за међународна кривична дела почињена на територији или од стране држављана држава које су приступиле суду. Оснивање суда је подржало близу 90 земаља, али не и САД, Русија и Кина.

Међународни кривични суд је први и једини стални међународни суд са јурисдикцијом да процесуира појединце за међународне злочине геноцида, злочине против човечности, ратне злочине и злочине агресије. Разликује се од Међународног суда правде, органа Уједињених нација који разматра спорове између држава. Иако је хваљен као велики корак ка правди,^[2] и као иновација у међународном праву и људским правима,^[3] МКС се суочио са бројним критикама влада и цивилног друштва, укључујући приговоре на његову надлежност, оптужбе за пристрасност, евроцентризам и расизам,^[4] довођења у питање правичности његових поступака за избор предмета и суђења, и сумње у његову ефикасност.

Настанак суда

Генерална скупштина УН је 1948. године затражила од Комисије за међународно право да испита могућност оснивања сталног међународног кривичног суда. Први нацрти достављени су 1951. и 1953. године, али је ово питање пало у други план услед блоковске подељености и Хладног рата.

До обнове иницијативе долази 1990. и 1992. године, а Комисија Генералној скупштини подноси нацрт статута 1993. године, који је ревидиран 1994. Генерална скупштина УН након тога оснива ad hoc комитет који 1995. године закључује да се настави са радом на статуту и припрема дипломатска конференција и усвајања коначне верзије статута. На пленипотенцијалној дипломатској конференцији одржаној у Риму под покровитељством Уједињених нација у јулу 1998. године усвојен је Статут тог суда.

Пошто је 11. априла 2002. године 66 земаља чланица (од 139 земаља потписница) депоновало инструменте ратификације, Статут Међународног кривичног суда ступио је на снагу 1. јула 2002. године.

Надлежност суда

Суд је надлежан за вођење кривичног поступка у вези са следећим међународним кривичним делима:

кривичним делом геноцида
кривичним делима против човечности
ратним злочинима
кривичним делом агресије (када буду установљени елементи кривичног дела агресије и услови надлежности)

Међународни кривични суд је надлежан за наведена дела у случају када је неко од тих кривичних дела учињено на територији неке од земаља које су прихватиле Статут, или је дело учињено од стране њиховог држављанина. У случају да је реч о земљи која није прихватила Статуту, могуће је да она својом изјавом прихвати надлежност Суда само за конкретан случај. Суд може бити надлежан и у односу на случај када кривично дело тужиоцу пријави Савет безбедности поступајући на основу одредаба главе VII Повеље УН.

Организација суда

Суд чине следећа тела:

Председништво
три судска одељења (жалбено, судеће и оно које води претходни поступак)
Канцеларија тужиоца
Секретаријат

Суд је састављен од 18 судија с тим што на предлог Председништва Скупштина држава чланица МКС тај број може повећати. Жалбено одељење састоји се од председника и још четири судије. Судеће и веће за претходни поступак имају најмање 6 чланова (1 судија се по потреби додаје једном или другом већу) а у овим већима претежнији је број судија који имају искуства у кривичном праву. То за последицу има да у жалбеном већу седи већи број судија који имају искуства у међународном праву.

Статутом су одређени критеријуми за избор судија (еминентност у струци и др.). Предвиђен је доста сложен поступак избора судија са две листе од које једну чине стручњаци из области кривичног права, а другу они из области међународног права (пре свега међународног хуманитарног права и људских права), с тим што се бира нешто већи број судија који имају искуство у области кривичног права. Свака држава чланица може да предложи кандидате за судију, а избор се врши тајним гласањем на седници Скупштине држава чланица. Судије морају бити држављани различитих земаља, тј. двоје судија не могу бити држављани различитих земаља, тј. двоје судија не могу бити држављани исте земље.

Статут прави разлику између службених и радних језика Суда. Службени језици су арапски, енглески, француски, кинески, руски и шпански. На њима се објављују пресуде Суда као и друге битне одлуке које доноси Суд. Радни језици суда су енглески и француски. Изузетно, уз одобрење Суда може се на захтев странке у поступку одобрити да та странка користи неки други језик.

Скупштина држава чланица

Римски статут предвиђа Скупштину држава чланица МКС, тј. оних земаља које су прихватиле Статут. Њу чине представници тих земаља, и то тако што свака земља има по једног представника у Скупштини, односно један глас приликом одлучивања. Скупштина има више важних надлежности од којих посебно треба истаћи то да је она надлежна и за измене и допуне Статута Међународног кривичног суда, односно има улогу коју у националним правним системима има законодавно тело.

Види још

Међународни суд правде
Римски статут
Хашки трибунал (познат и као Међународни кривични суд за бившу Југославију)

Референце

^ „The International Criminal Court: An Introduction”. Архивирано из оригинала 3. 3. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2012. „The official languages of the ICC are Arabic, Chinese, English, French, Russian and Spanish and the working languages are currently English and French”
^ „International Criminal Court | Definition, History, Purpose, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-16.
^ Dancy, Geoffrey Thomas (14. 5. 2021). „The hidden impacts of the ICC: An innovative assessment using Google data”. Leiden Journal of International Law (на језику: енглески). 34 (3): 729—747. ISSN 0922-1565. S2CID 236571212. doi:10.1017/S0922156521000194.
^ Allo, Awol. „The ICC's problem is not overt racism, it is Eurocentricism”. www.aljazeera.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-23.

Литература

Стојановић, З. (2006). Међународно кривично право. Београд. ISBN 978-86-86223-03-6.
Archibugi, Daniele, Pease, Alice. (2018). Crime and Global Justice: The Dynamics of International Punishment. Polity Press. ISBN 978-1-50951-262-1.
Ba, Oumar (2020). States of Justice: The Politics of the International Criminal Court. Cambridge University Press. ISBN 978-1-108-77181-8. doi:10.1017/9781108771818.
Bosco, David (2014). Rough Justice: The International Criminal Court's Battle to Fix the World, One Prosecution at a Time. Oxford University Press. .
Broomhall, Bruce (2003). International Justice and the International Criminal Court: Between Sovereignty and the Rule of Law. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-927424-X.
de Brouwer, Anne-Marie. Supranational Criminal Prosecution of Sexual Violence: The ICC and the Practice of the ICTY and the ICTR. Antwerp – Oxford: Intersentia. 2005. ISBN 90-5095-533-9.
Calvo-Goller, Karin. The Trial Proceedings of the International Criminal Court – ICTY and ICTR Precedents, Martinus Nijhoff Publishers, 2006. ISBN 90-04-14931-7..
Calvo-Goller, Karin, La procédure et la jurisprudence de la Cour pénale internationale, (Preface by Pr Robert Badinter), Lextenso éditions – La Gazette du Palais, 2012. ISBN 978-2-35971-029-8..
Cassese, Antonio; Gaeta, Paola; Jones, John R.W.D. (eds.). (2002). The Rome Statute of the International Criminal Court: A Commentary. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-829862-5.
Chappell, Louise, 'The Role of the ICC in Transitional Gender Justice: Capacity and Limitations' in Susanne Buckley-Zistel/Ruth Stanley (eds.): Gender in Transitional Justice, Palgrave, 2012, pp. 37–58.
Köchler, Hans. Global Justice or Global Revenge? International Criminal Justice at the Crossroads. Vienna/New York: Springer. 2003. ISBN 3-211-00795-4.
Fichtelberg, Aaron (2009). „Fair Trials and International Courts: A Critical Evaluation of the Nuremberg Legacy”. Criminal Justice Ethics. 28 (1): 5—24. S2CID 56227525. doi:10.1080/07311290902831268. .
Kreicker, Helmut (јул 2009). „Immunität und IStGH: Zur Bedeutung völkerrechtlicher Exemtionen für den Internationalen Strafgerichtshof” (PDF). Zeitschrift für internationale Strafrechtsdogmatik (ZIS).
Kreicker, Helmut. Völkerrechtliche Exemtionen: Grundlagen und Grenzen völkerrechtlicher Immunitäten und ihre Wirkungen im Strafrecht. 2 vol., Berlin. 2007. ISBN 978-3-86113-868-6.. See also „S107”. Mpicc.de. 30. 11. 2010. Архивирано из оригинала 17. 4. 2014. г. Приступљено 1. 3. 2011.
Lee, Roy S. (ed.). The International Criminal Court: The Making of the Rome Statute. The Hague: Kluwer Law International. 1999. ISBN 90-411-1212-X.
Lee, Roy S.; Friman, Hakan, ур. (2001). The International Criminal Court: Elements of Crimes and Rules of Procedure and Evidence. Ardsley, NY: Transnational Publishers. ISBN 1-57105-209-7.
Luban, David (20. 8. 2020). „America the Unaccountable”. The New York Review of Books. LXVII (13): 50—52. . "At first the US supported the idea [of a permanent international criminal court] and was actively involved in the 1998 Rome negotiations. But the Pentagon feared that the ICC would be used politically against US forces all over the world, and Washington turned against it." (p. 51.)
Moffett, Luke (2014). Justice for Victims before the International Criminal Court. Routledge. ISBN 978-0415722391.
Morris, Madeline (ed.). "The United States and the International Criminal Court", Law and Contemporary Problems, Winter 2001. „The United States and the International Criminal Court”. Law and Contemporary Problems. 64 (1). 2001. Архивирано из оригинала 2012-02-07. г.
Roach, Steven C. (ed.) (2009). Governance, Order, and the International Criminal Court: Between Realpolitik and a Cosmopolitan Court. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954673-2.
Schabas, William A. (2004). An Introduction to the International Criminal Court (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-01149-3.
Schiff, Benjamin N. (2008). Building the International Criminal Court. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521873123.
Strapatsas, Nicolaos (2002). „Universal Jurisdiction and the International Criminal Court”. Manitoba Law Journal. 29: 2.
Sunga, Lyal S. (април 1998). „The Crimes within the Jurisdiction of the International Criminal Court (Part II, Articles 5–10)”. European Journal of Crime, Criminal Law and Criminal Justice. 6 (4): 377—399.
Sunga, Lyal S. "The Emerging System of International Criminal Law: Developments in Codification and Implementation" (Brill) (1997).
Averting Palestinian Unilateralism: The International Criminal Court and the Recognition of the Palestinian Authority as a Palestinian State Архивирано на сајту Wayback Machine (31. октобар 2022), Ambassador Dore Gold with Diane Morrison, October 2010.
Seada Hussein Adem (17. 4. 2019). Palestine and the International Criminal Court. T.M.C. Asser Press. ISBN 978-94-6265-290-3.