Лопаре се налазе у предјелу где планина Мајевица прелази са својих висова ка равници, Семберији и Посавини. Лопаре су одувек биле центар тог дијела Подмајевице.
Историја
Назив Лопаре потиче, по легенди, од древног лопара, дрвене алатке сличне лопати за стављање теста у пекару и вађење хлеба, које је некада у овом мјесту израђивао познати мајстор. По другој легенди, Лопаре су добиле име по становницима који су овдје живјели и често се тукли, што се у жаргону каже „лопали“.
О прошлости Лопара не може се са сигурношћу говорити. Први подаци о насељу потичу из друге половине осамнаестог века, јер су ове били конаци, а грађени су на раскрсници путева и служили за одмарање трговачких и других каравана. Подручје око ријеке Гњице се почиње ширити, ствара се њена долина, што је било повољно за развој домаћинстава на овом простору.[2]
Остаци надгробних споменика босанских јеретика (како су их историчари називали: богумила) су веома присутни на подручју општине. Највише их је (чак 30) на тромеђи између Тобута, Лабуцке и Вукосаваца. Према археолошким налазима, тврди се да је у овом крају било и Илирско насеље, још пре 2.600 година, што одговара средњем гвозденом добу.
Почетак комуналне изградње везује се за период аустроугарске владавине (1878—1918) када је изграђена зграда данашњег општинског суда (раније је то била жандармеријска станица) и оба пута који везују Лопаре са сусједним општинама.
Књига: „Национални састав становништва — Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима 1991.“, статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
