„Узводно од моста, на стрмој обали од сивог кречњака, са једне и са друге стране, виде се округле удубине, све две по две, у правилним размацима, као да су у камен урезани трагови копита неког коња натприродне величине; они иду одозго са старог града, спуштају се низ литицу до реке и појављују се опет на другој обали, гдје се губе под мрком земљом и растињем.
Деца, која дуж те камените обале, за летњих дана, по вас дан лове ситну рибу, знају да су то трагови давних времена и старих ратника. Тада су на земљи живјели велики јунаци, камен је још био незрео и мек као и земља, а коњи су били, као и јунаци џиновског раста. Само, за српску децу то су трагови Шарчевих копита, остали још од онда кад је Марко Краљевић тамновао горе у Старом граду па побегао из њега, спустио се низ брдо и прескочио Дрину, на којој тада није било ћуприје. А турска деца знају да то није био Краљевић Марко нит' је могао бити („јер одакле влаху и копилану таква сила и такав коњ!“), него Ђерзелез Алија на својој крилатој бедевији, који је као што је и познато презирао скеле и скелеџије и прескакао реке као поточиће. Они се о томе и не препиру, толико су и једни и други убеђени у тачност свога веровања. И нема примера да је ико икада успео да кога разувери или да је ко променио мишљење.”
[1]
.svg)
