Иђирот или миришљава трска (лат.Acorus) је једини род фамилије Acoraceae. Обухвата 6 врста водених биљака, од којих код нас расте врста Acorus calamus.
Позната и као водени божур, мирисав шаш, мирисна трска, мирисни корен, комуш, водена сабљица. Чај од корена иђирота се у народној медицини користио за одвикавање од пушења.
Станиште
Иђирот потиче из југоисточне Азије одакле је као зачин пренет у Европу (у 16. веку). Биљка се одомаћила и код нас, расте понекад и у великој скупини уз обале појединих река и језера, по барама и мочварном тлу. Позната је по појединим блатиштима и мочварама поред Дунава, Саве и других река. У природи је у нестајању, због интензивног коришћења ризома у фармацеутској индустрији. У Србији је данас заштићен законом (Службени гласник Републике Србије, бр. 05/10).[3]
Обала реке Саве (станиште иђирота)
Опис биљке
Иђирот припада породици козлаца која обухвата преко 700 разних монокотиледоних биљака скривеносеменица. Типична је мочварна биљка јер је пратилац стајаћих и текућих вода и мочвара. Има јако развијен и разгранат, меснати, до 3 cm дебели и више од 1 m дуг миришљави ризом, обрастао густим корењем. Из поданка израстају издржљиви, виши од 1 m дуги и 3 cm широки, сабљасти листови, при дну су црбенкасти, а на врху се завршавају чунастим цветним клипом дугим до 10 cm, окренутим у страну. Клип је цваст од густо збијених цветића жућкастозелене боје. Често и веће скупине листова остану без цветова. Биљка развија дугуљасте црвене плодове само у изузетно топлим стаништима. Ти црвени плодови не успевају да сазре у нашим климатским условима, због чега се иђирот размножава вегетативно помоћу поданка. Биљка цвета у јуну и јулу. Цела биљка пријатно мирише.[4]
Цваст иђиротa
Иђирот не треба заменити с неким другим биљкама: водена перуника има сличан лист, али има жут цвет, поданак је мање ароматичан, а сушењем се јако стисне и набора и сматра се отровним као и све врсте перунике.
Лековити делови и садржај
Лековити део биљке је ризом. Ризом се копа и сакупља у марту и априлу пре извијања листова, и крајем лета или почетком јесени, чим се вода повуче из бара и мочвара. Ризом се вади из муља нарочитим вилама, добро опере, очисти од корења, лишћа и трулих делова. Ољушти се смеђа покорица, затим се ризом исече уздуж, скрати се на комаде и одмах осуши у сушари на 40 степени. Неогуљен ризом се мање цени и ако у њему има више етарског уља јер покорца спречава испаравање и губитак уља. Ризом је споља смеђ, на прелому беличаст, зрнаст и мек попут сунђера. На горњој страни уочавају се наизменични и помало опали троугласти ожиљци од корења. Од ризома се за лечење одређених болести може приредити чај, прах, уље и екстракт. У води ризом постаје сунђераст.[5]
Етарско уље је помало густа, жуто-смеђа горка течност, јаког мириса на камфор. Врло лако се раствара у алкохолу (етанолу).
Намена и употреба
Напомена: Опис који следи је из старијих издања о лековитом биљу, из времена када је биљка још била релативно чешћа.[5][6] Данас је иђирот ретка биљка и њено брање подлеже специјалним дозволама које се траже од Министарствa пољопривреде и заштите животне средине.[7] Њено слободно брање у природи, нарочито у комерцијалне сврхе регулисано је законом а дефинисано Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива: Прилог II који је донела влада Србије 2010. године („Службени гласник РС”, број 36/09).
Ириђот се препоручује код успореног метаболизма, слабости и проблема органа за варење, код бледила коже, обољења жлезда и код гихта. Може да се користи за испирање уста и за прање гнојних рана, а као средство за побољшање вида и меморије. Употребљује се као и чај. Чај се употребљава се за ублажавање грчева, спречавају пролив, одстрањују гасове.[8]
Чај: 1 кафена кашичица иситњеног поданка на 1 шољицу кључале воде. Пије се код катара желуца и црева, бубрежних потешкоћа и пије се више пута дневно у гутљајима.
Код опадања косе масирати главу густим уварком од сувог поданка.
За јачање очију користи се сирови сок од поданка (накапа се у око). Осушени поданак може да се користи и као мирођија, иђирот улази у састав разних препарата за прављене пића, а користи се и у парфимерији.
Референце
^Govaerts, R. & Frodin, D.G. (2002). World Checklist and Bibliography of Araceae and Acoraceae. 1-560. The Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew.
Govaerts, R. & Frodin, D.G. (2002). World Checklist and Bibliography of Araceae and Acoraceae. 1-560. The Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew.
Duvall, Melvin R.; Clegg, Michael T.; Chase, Mark W.; Clark, W. Dennis; Kress, W. John; Hills, Harold G.; Eguiarte, Luis E.; Smith, James F.; Gaut, Brandon S.; Zimmer, Elizabeth A.; Learn, Gerald H. (1. 1. 1993). „Phylogenetic Hypotheses for the Monocotyledons Constructed from rbcL Sequence Data”. Annals of the Missouri Botanical Garden. 80 (3): 607—619. JSTOR2399849. doi:10.2307/2399849.
Soltis, D. E.; Smith, S. A.; Cellinese, N.; Wurdack, K. J.; Tank, D. C.; Brockington, S. F.; Refulio-Rodriguez, N. F.; Walker, J. B.; Moore, M. J.; Carlsward, B. S.; Bell, C. D.; Latvis, M.; Crawley, S.; Black, C.; Diouf, D.; Xi, Z.; Rushworth, C. A.; Gitzendanner, M. A.; Sytsma, K. J.; Qiu, Y.-L.; Hilu, K. W.; Davis, C. C.; Sanderson, M. J.; Beaman, R. S.; Olmstead, R. G.; Judd, W. S.; Donoghue, M. J.; Soltis, P. S. (8. 4. 2011). „Angiosperm phylogeny: 17 genes, 640 taxa”. American Journal of Botany. 98 (4): 704—730. doi:10.3732/ajb.1000404. Архивирано из оригинала 18. 10. 2017. г. Приступљено 23. 03. 2017.
AcoraceaeАрхивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2007) у Watson L., Dallwitz M.J. 1992 — данас. The families of flowering plants: descriptions, illustrations, identification, information retrieval. Верзија: 27.4.2006.
