Иван III Васиљевич

Иван III Васиљевич
Лични подаци
Пуно име	Иван III Васиљевич
Датум рођења	(1440-01-22)22. јануар 1440.
Место рођења	Москва, Велика московска кнежевина
Датум смрти	27. октобар 1505.(1505-10-27) (65 год.)
Место смрти	Москва, Велика московска кнежевина
Породица
Супружник	Maria of Tver, Софија Палеолог
Потомство	Иван Млади, Василиј III Иванович, Yury Ivanovich, Andrey of Staritsa, Јелена Ивановна, Dimitri Ivanovitch
Родитељи	Василиј II Слепи Maria of Borovsk
Династија	Рјуриковичи
Претходник	Василиј II Слепи
Наследник	Василиј III Иванович

Иваново уништење Новгородске републике

Територија освојена до 1505. године под Иваном III

Иван III Васиљевич (рус. Иван III Васильевич; Москва, 22. јануар 1440 — Москва, 27. октобар 1505) је био велики кнез московски, а од 1462. и „свих Руса” пошто је ујединио велик број кнежевина. Такође је познат као Иван Велики (рус. Иван Великий).^[1][2] Ослободио делове земље од Монгола, ојачао централну власт, а 1497. године издао први руски зборник закона „Судбеник”. Због женидбе са византијском принцезом Зојом, сматрао се наследником Источног римског царства и у његово време први пут се јавила идеја о мисији Руског царства као заштитника православља у ком би Москва била „Трећи Рим”. Изградио је више катедрала и палата у Москви, као и велико утврђење Ивангород на Балтику. Успешно је ратовао са Литванијом и Шведском. На свој двор је доводио доста европских уметника, архитеката и дипломата и одржавао добре односе са Италијанима, Данском, Угарском и Светим римским царством. Послао је прву експедицију у истраживање Арктика 1465. Отворио је више ливница топова у Русији. Као владар, био је правичан, али преке и темперемантне нарави.

Проширење и самосталност

Област Јарослав је анектирана 1463. године, а томе је следио Ростов 1475. године. После дуготрајног ратовања 1478. године коначно је освојена и Новгородска република. Охрабрен тиме 1480. престаје да плаћа данак Татарима и њиховом кану Ахмету чиме стиче потпуну самосталност. Коначно, присајединио је Твер 1485. године.^[3][4]

Домаћа политика

Карактер московске владе се значајно променио под Иваном III, попримивши нови аутократски облик. То је била природна последица хегемоније Москве над осталим Владимир-Суздаљским земљама, али и нових империјалних претензија. После пада Цариграда, православни канонисти су били склони да сматрају московске велике кнезове, где се православни кијевски митрополит после монголских најезди преселио 1325. године, наследницима византијских царева. Чинило се да је и сам Иван поздравио ту идеју и почео је да се назива царем у страној преписци. Британски историчар Џ. Л. И. Фенел истиче Иванов успех у централизацији контроле над локалним владарима; он, међутим, додаје да је његова владавина била и „период културне депресије и духовне бесплодности. Слобода је угушена у московским земљама. Својим антикатолицизмом Иван је срушио завесу између Москове и запада. Ради територијалног увећања, лишио је своју земљу плодова западног учења и цивилизације.“^[5]

Успенски сабор од Фиоравантија је тврдио да је матична црква целе Русије.^[6]

Иванов син са Маријом Тверском, Иван Млади, умире 1490. године, остављајући из брака са Јеленом Молдавском једино дете, Дмитрија унука.^[7] Потоњег је његов деда крунисао за наследника 15. фебруара 1498,^[7] али је касније Иван поништио своју одлуку у корист Софијиног старијег сина Василија, који је на крају био крунисан као савладар са својим оцем (14. априла 1502). Одлуку је диктирала криза повезана са сектом Скараје Јеврејина, као и царски престиж Софијиних потомака. Димитрије унук је стављен у тамницу, где је и умро, неожењен и без деце, 1509. године,^[8] већ под влашћу свог стрица.

У време владавине Ивана III нови московски Судебник, или законик, саставио је писар Владимир Гусев. Иван се потрудио да његова престоница буде достојан наследник Цариграда, и са тим циљем је позвао многе стране мајсторе и занатлије да се населе у Москву. Најпознатији од њих био је Италијан Ридолфо ди Фјораванте, прозван „Аристотел“ због свог изузетног знања, који је саградио неколико катедрала и палата у Кремљу, а такође је надгледао изградњу зидина Кремља.^[9]

Породично стабло

16. Иван II Иванович

8. Дмитриј Донски

17. Alexandra Ivanovna Velyaminova

4. Василиј I Дмитријевич

18. Дмитриј од Суздаља

9. Eudoxia Dmitriyevna of Suzdal

19. Vasilisa-Anna Konstantinovna of Rostov

2. Василиј II Слепи

20. Кејстут, Grand Duke of Lithuania

10. Витолд, велики кнез Литваније

21. Birutė

5. Софија од Литваније

22. Svyatoslav Ivanovich, Grand Prince of Smolensk (hypothecal)

11. Ана, велика кнегиња Литваније

1. Иван III Васиљевич

24. Andrei Ivanovich, Prince of Novgorod, Borovsk and Serpukhov

12. Vladimir Andreyevich, Prince of Serpukhov and Borovsk

25. Maria Ivanovna of Galich

6. Yaroslav Vladimirovich, Prince of Serpukhov, Borovsk and Maloyaroslavets

26. Алгирдас

13. Elena of Lithuania

27. Улијана Александровна Тверска

3. Maria of Borovsk

28. Feodor Andreyevich "Koshka" Kobylin

14. Feodor Feodorovich "Goltiay" Koshkin

7. Maria Feodorovna Goltiayeva Koshkina

Потомство

У браку са својом првом супругом Маријом Борисовном, ћерком тверског кнеза Бориса Александровича (1425—1461), имао је једног сина^[10]:

• Иван Млади, тверски кнез (1485—1490)

У браку са Софијом Палеолог, имао је седморо деце^[10]:

• Василиј III Иванович, московски кнез (1505—1533)
• Јуриј Иванович, кнез Дмитрова (1505—1536)
• Дмитриј II Жилка, кнез Углича (1505—1521)
• Симеон Иванович, кнез Калуге (1505—1518)
• Андреј Иванович, кнез Старице и Волоколамска (1519—1537)
• Јелена, супруга литванског кнеза Александра I (1492—1506)
• Евдокија, супруга казањског принца Петра Абрамовича (Худајкула)^[11]

Поред њих, Иван III је имао још једну ћерку^[10]:

• Федосију, удату за кнеза Василија Даниловича Холмског^[12]

Види још

• Велика московска кнежевина
• Василиј III Иванович
• Иван IV Грозни

Референце

1. V. V. Bohuslavskij (2001). Славянская энциклопедия: Киевская Русь-Московия. ОЛМА Медиа Групп. ISBN 978-5-224-02249-6. 
2. Russkij biohrafičeskij slovař — Izd. pod nabľudenijem predsedateľa Imperatorskoho Russkoho Istoričeskoho Obšťestva A. A. Polovcova. — Sankt-Peterburh: tip. Hl. upr. udelov, 1897 [2]. — T. 8.
3. Donald Ostowski, The Cambridge History of Russia vol. I page 224
4. Paul, Michael C. (2007). „Secular Power and the Archbishops of Novgorod up to the Muscovite Conquest”. Kritika. Long Beach, California: Slavica, Publishers. 8 (2): 131—170. S2CID 153403531. doi:10.1353/kri.2007.0020. 
5. Fennell 1961, стр. 354
6. Franklin & Widdis 2006, стр. 172
7. Fennell, John Lister Illingworth (децембар 1960). „The Dynastic Crisis 1497–1502”. The Slavonic and East European Review. London, England: University College London. 39 (92): 2—4. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
8. Bogatyrev, Sergei (април 2007). „Reinventing the Russian Monarchy in the 1550s: Ivan the Terrible, the Dynasty, and the Church”. The Slavonic and East European Review. London, England: University College London. 85 (2): 283. S2CID 18598099. doi:10.1353/see.2007.0067. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
9. Shvidkovskiĭ, Dmitriĭ Olegovich (2007). Russian Architecture and the West. New Haven, Connecticut: Yale University Press. стр. 81—82. ISBN 978-0300109122. 
10. Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
11. Robert Payne, Nikita Romanoff, (2002). Ivan the Terrible. стр. 435. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
12. Gustave Alef (1983). Rulers and Nobles in Fifteenth Century Muscovy. стр. 115. 

Литература

• Shvidkovskiĭ, Dmitriĭ Olegovich (2007). Russian Architecture and the West. New Haven, Connecticut: Yale University Press. стр. 81—82. ISBN 978-0300109122. 
• Franklin, Simon; Widdis, Emma (2006). National Identity in Russian Culture: An Introduction. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 172. ISBN 9780521024297. 
• Fennell, John Lister Illingworth (1961). Ivan the Great of Moscow. New York City: Macmillan. стр. 354. ASIN B0007IL6Q2. 
• This article incorporates text from the Encyclopædia Britannica Eleventh Edition, a publication now in the public domain.
• Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура. 
• Fennell, J. L. I. Ivan the Great of Moscow (1961)
• Grey, Ian (1964). Ivan III and the unification of Russia. 
• Ostowski, Donald. "The Growth of Moscovy, (1462–1533)" in Maureen Perrie, ed., The Cambridge History of Russia (2006) vol. I pages 213–39
• Paul, Michael C (2007). „Secular Power and the Archbishops of Novgorod up to the Muscovite Conquest,”. Kritika. 8 (2).  pp:131–170.
• Soloviev, Sergei M. and John J. Windhausen, eds. History of Russia. Vol. 8: Russian Society in the Age of Ivan III (1979)
• Vernadsky, George, and Michael Karpovich, A History of Russia vol. 4 (1959).
• Sigmund Freiherr von Herberstein (1851). Notes Upon Russia: Being a Translation of the Earliest Account of that Country, Entitled Rerum Moscoviticarum Commentarii. Hakluyt Society. стр. 1—. 
• Алексеев Ю. Г. (1991). Государь всея Руси. Страницы истории нашей Родины. Новосибирск: Наука; Сибир. отд-ние. ISBN 5-02-029736-4. 
• Алексеев Ю. Г. (2007). Походы русских войск при Иване III. СПб.: Изд-во СПбГУ. ISBN 978-5-288-04191-4. Архивирано из оригинала 11. 02. 2009. г. Приступљено 05. 02. 2023. 
• Алексеев Ю. Г. (2017). Иван Великий: Первый «Государь всея Руси». Тайны Древней Руси. М.: Эксмо, Яуза. ISBN 978-5-699-98096-3. 
• Борисов Н. С. (2000). Иван III. Жизнь замечательных людей; вып. 776. М.: Молодая гвардия. 
• Володихин Д. М. Полководцы Ивана III. — СПб.: Петербургское востоковедение, 2018. — 224 с. — 1000 экз.
• Зимин А. А. (1991). Витязь на распутье: феодальная война в России XV в. М.: Мысль. Архивирано из оригинала 22. 07. 2011. г. 
• Зимин А. А. (1982). Возрождённая Россия (Россия на рубеже XV—XVI столетий. Очерки социально-политической истории). М.: Мысль. Архивирано из оригинала 22. 07. 2011. г. 
• Лурье Я. С. (1994). Две истории Руси XV века. Ранние и поздние, независимые и официальные летописи об образовании Московского государства. СПб. 
• Скрынников Р. Г. (2006). Иван III. Историческая библиотека. М.: АСТ, АСТ Москва, Транзиткнига. ISBN 5-17-033263-7. 
• Ульянов О. Г. «ROMA QUADRATA III». К 500-летию строительства дворца великого князя Ивана III в Кремле // Вехи русской истории в памятниках культуры. Макариевские чтения. Вып. V. Можайск, 1998. С. 508—529.
• Ульянов О. Г. Кто автор программы реконструкции резиденции московского государя в конце XV века: русский правитель или итальянский зодчий? // Мир истории. № 2. М., 2005.
• Ульянов О. Г. О времени зарождения на Руси концепции «Москва — Третий Рим» («Donatio Constantini Magni» и «Повесть о белом клобуке») // Терминология исторической науки. Историописание. — М., 2010. — С. 196—214.
• Ульянов О. Г. Двуглавый орёл от Рима к Третьему Риму: мифологизация Translatio Imperii
• Чернов О. А. Иван III в трудах Н. В. Чарыкова // Культурно-исторические исследования в Поволжье: проблемы и перспективы. Материалы II Всероссийского научно — методологического семинара. Самара: СГАКИ, 2013. С. 222—226.

Спољашње везе

• Sudebnik