Када се Загреј родио, његов отац Зевс га је сакрио у пећину на острву Криту, бојећи се освете своје жене Хере. То је била иста она пећина где је и он био сакривен и у којој је одрастао. Ту, на острву је, на чување предао Загреја куретима, острвским горским демонима.[2]
По Зевсовој замисли Загреј је требало да влада небом, али је Хера успела да наговори титане да Загреја убију и ишчупају му срце, али је богиња Атина успела да стигне на време, и док је срце још куцало да га однесе до Зевса.[3]Зевс је, успео да оживи Загреја и да га пошаље у Хад, да дочекује душе умрлих и да помаже Хаду у поступку прочишћења. Најраније дело које повезује Загреја са подземним светом је стих из епа Алкамеонис, из 6. века п. н. е.:
„Господарица Земље (Геја), а Загреус највиши од свих богова.”
У овом стиху се мисли на највишег бога подземног света, не у целом пантеону богова.
Управо оживљавање Загреја је тренутак у коме се неки митови разликују и по којима је, Зевс, прогутао живо Загрејево срце и уградио га у новог сина кога је сјединио са Дионисем у Семели, па је остало само име Зеграј као додатак уз Диониса.
Култ Загреја
Загрејев се култ проширио међу мистичним припадницима верских учења, „орфицима”, који су у његову смрт и поновно рођење тумачили као симбол новог и лепшег живота. И мада је култ Загреја трајао доста дуго, све до хеленског доба, аспекти култа су остали нејасни и веома тешко схватљиви.
