Ерик Ериксон

Ерик Ериксон
Ерик Ериксон
Датум рођења	(1902-06-15)15. јун 1902.
Место рођења	Франкфурт[1], Немачко царство
Датум смрти	12. мај 1994.(1994-05-12) (91 год.)
Место смрти	Харвич, САД
Претходник	Рут Бенедикт[2] Ана Фројд[3] Сигмунд Фројд[4] Маргарет Мид[2]
Наследник	Ерик Берн[5] Роберт Кулс[6] Хауард Гарднер[7] Џејмс Марсија

Ерик Ериксон (дан. Erik Homburger Erikson; Франкфурт, 15. јун 1902 — Харвич, 12. мај 1994) био је америчко-дански психоаналитичар јеврејског порекла.^[8] Током свог вишедеценијског рада бавио се дечјом психоанализом, односом друштва и личности и анализом историјских личности. Познат је по теорији психосоцијалног развоја човека и увођењу термина криза идентитета.

Биографија

Ерик Ериксон је рођен у Франкфурту у Немачкој.^[9] Ериксонов прави отац, пореклом Данац, напустио је његову мајку Карлу пре његовог рођења. Мајка Карла, пореклом Јеврејка, самостално га је подизала прве три године. Затим се удала за др Теодора Хомбергера и преселила у Карлсруе у јужној Немачкој. Његова мајка и очух су дуго година чували детаље његовог рођења у тајности. У основној школи су га исмевали због нордијског изгледа, а у гимназији због јеврејског порекла. Његови биографи сматрају да је управо то разлог његове заинтересованости за кризу идентитета.

Након завршетка гимназије, наставио је школовање у Бечу код Ане Фројд. По завршетку психоаналитичке обуке добио је сертификат Бечког психоаналитичког друштва. У то време упознао је Џоан Серсон са којом је имао троје деце.

Након доласка нациста на власт, напустио је Беч и отишао у Копенхаген, а затим у Бостон. У САД, где му је понуђено место на Харвардском медицинском факултету, започео је приватну психоаналитичку праксу.^[10]

Касније је предавао на Јејлу и Универзитету Калифорније. Након што је добио америчко држављанство, званично је променио име у Ерик Ериксон. У својим књигама је писао о утицају културе на личност и анализирао историјске личности, међу којима Максима Горког, Адолфа Хитлера и др. За књигу Гандијева истина добио је Пулицерову награду. Године 1950. напустио је Калифорнијски универзитет.^[11] Наредних двадесет година провео је на клиници у Масачусетсу и на Харварду. Након повлачења посветио се писању. Умро је у сну у 92. години живота.

Теорија

Ерик Ериксон је его-психолог фројдовске оријентације. То значи да прихвата основне Фројдове идеје, али такође прихвата и идеје о егу које су додали присталице Сигмунда Фројда. Он је више писао и говорио о друштвеном и културном утицају на човека, а мање о биолошком утицају.

Епигенетски принцип развоја

Ерик Ериксон је најпознатији по својој разради Фројдове теорије стадијума развоја. Према Ериксону, развој човека се одвија по епигенетском принципу. Према том принципу, личност се развија кроз осам стадијума. Напредовање развоја кроз стадијуме зависи од успеха у претходним стадијумима.

Сваки стадијум садржи одређене развојне задатке које треба испунити пре његовог окончања. Прелаз из једног у други стадијум праћен је психосоцијалним кризама, које се састоје из два дела. Нпр, инфантилну психосоцијалну кризу чини „поверење-неповерење“. Ериксон каже да мора да се успостави равнотежа између два дела (у наведеном случају између поверења и неповерења).

Трајање стадијума има оптимално време, тј. до прелаза из једног у други стадијум не долази нагло. Такође није могуће успорити темпо нити заштитити децу од захтева које поставља живот. За сваки задатак постоји одређено време.

Уколико успешно прођемо одређени стадијум, ми са собом носимо психосоцијалну врлину или снагу која нам помаже у проласку кроз друге стадијуме. Са друге стране, уколико неуспешно прођемо кроз одређени стадијум, можемо развити маладаптације и малигнитете који могу угрозити будући развој. Малигнитет је најнеповољнији јер укључује превише негативног и премало позитивног (нпр. превише неповерења). Малигнација није толико неповољна. Она укључује превише позитивног, а премало негативног (нпр. превише поверења).

Стадијуми психосоцијалног развоја

Ериксон је проширио број стадијума са пет, колико је описао Фројд, на осам. Он је Фројдов генитални стадијум ставио у период адолесценције и додао још три стадијума одраслог доба, јер се, према Ериксону, развој личности наставља и након адолесценције.

Ериксон је доста писао и говорио о односу генерација или узајамности (његов термин). Фројд је говорио да родитељи драматично утичу на децу, а према Ериксону, и деца утичу на своје родитеље. Погодан пример за ту тезу је мајка која је још увек у адолесценцији.

Први стадијум (поверење --- неповерење)

• Назив стадијума: орално-моторни
• Трајање стадијума: од рођења до 1. године
• Психосоцијална криза: поверење --- неповерење
• Главно питање: Да ли је друштво поуздано или није?
• Развојни задатак: друштвено везивање; развитак сензорних, перцептивних и моторних функција
• Психосоцијалне врлине: нада, вера
• Маладаптације и малигнитети: сензорна поремећеност (превише поверења) --- повученост (превише неповерења)
• Значајне везе: са мајком

Други стадијум (аутономија --- стид и сумња)

• Назив стадијума: анално-мускуларни
• Трајање стадијума: од 1. до 3. године
• Психосоцијална криза: аутономија --- стид и сумња
• Главно питање: Да ли ми треба помоћ других или не?
• Развојни задатак: кретање; развој маште; развој говора; самоконтрола

• Психосоцијалне врлине: снага воље, одлучност

• Маладаптације и малигнитети: импулсивност (превише аутономије) --- компулсивност (превише стида и сумње)
• Значајне везе: са оба родитеља

Трећи стадијум (иницијатива --- кривица)

• Назив стадијума: генитално-локомоторни
• Трајање стадијума: од 3. до 6. године
• Психосоцијална криза: иницијатива --- кривица
• Главно питање: Колико сам моралан?
• Развојни задатак: разрешење Едиповог комплекса; рани развој моралности; развој самопоштовања
• Психосоцијалне врлине: усмереност ка извршењу циљева, храброст
• Маладаптације и малигнитети: безобзирност (превише иницијативе) --- инхибираност (превише кривице)
• Значајне везе: са ужом породицом

Четврти стадијум (марљивост --- инфериорност)

• Назив стадијума: латенција
• Трајање стадијума: од 6. до 12. године
• Психосоцијална криза: марљивост --- инфериорност
• Главно питање: Да ли сам добар у оном што радим?
• Развојни задатак: приајтељство; учење вештина; тимска игра; самопроцењивање
• Психосоцијалне врлине: компетентност
• Маладаптације и малигнитети: једнострана виртуозност (превише марљивости) --- инертност (превише инфериорности)
• Значајне везе: са суседством и школом

Пети стадијум (идентитет --- конфузија идентитета)

• Назив стадијума: адолесценција
• Трајање стадијума: од 12. до 18. године
• Психосоцијална криза: идентитет --- конфузија идентитета
• Главно питање: Шта је мој циљ у животу?
• Развојни задатак: телесно сазревање; емоционални развој; припадност вршњачким групам; полни односи
• Психосоцијалне врлине: верност, лојалност
• Маладаптације и малигнитети: фанатизам --- неприхватање (превелика конфузија идентитета)
• Значајне везе: са вршњацима

Шести стадијум (блискост --- изолација)

• Назив стадијума: младо одрасло доба
• Трајање стадијума: од 18. до 40. године
• Психосоцијална криза: блискост --- изолација
• Развојни задатак: стабилне везе; рађање деце; рад
• Психосоцијалне врлине: љубав
• Маладаптације и малигнитети: промискуитетност (превише блискости) --- окретање себи (превише изолације)
• Значајне везе: са брачним другом и пријатељима

Седми стадијум (плодотворност --- стагнација)

• Назив стадијума: средње одрасло доба
• Трајање стадијума: од 40. до 65. године
• Психосоцијална криза: плодотворност --- стагнација
• Главно питање: Да ли ћу икад урадити нешто корисно?
• Развојни задатак: неговање емотивне везе или брака; управљање каријером и домаћинством; родитељство
• Психосоцијалне врлине: брига
• Маладаптације и малигнитети: хиперекстензија (превише плодотворности) --- одбацивање
• Значајне везе: са укућанима и сарадницима

Осми стадијум (интегритет --- безнадежност)

• Назив стадијума: зрело доба
• Трајање стадијума: од 65. године до смрти
• Психосоцијална криза: интегритет --- безнадежност
• Развојни задатак: унапређење интелектуалне снаге; усмеравање енергије на нове ствари и радње; промена угла гледања на смрт
• Психосоцијалне врлине: мудрост, разборитост
• Маладаптације и малигнитети: сујета (превише мудрости) --- дубоки очај (превише безнадежности)
• Значајне везе: са човечанством (енг. mankind) или „својом врстом“ (енг. "my kind")

Најзначајнија дела

• Дете и друштво (Childhood and Society) 1950, 1963.
• Млади човек Лутер (Young Man Luther) 1958.
• Увид и одговорност (Insight and Responsibility) 1964.
• Омладина, криза, идентификација (Identity: Youth and Crisis) 1968.
• Гандијева истина (Gandhi's Truth) 1969.
• Димензије новог идентитета (Dimensions of a New Identity) 1974.
• Животна историја и историјски тренутак (Life History and the Historical Moment) 1975.
• Идентитет и животни циклус (Identity and the Life Cycle) 1959, 1980.
• Завршени животни цилкус (The Life Cycle Completed) 1982.

Референце

1. „Erik Erikson, 91, Psychoanalyst Who Reshaped Views of Human Growth, Dies”. The New York Times. 13. 3. 1994. Приступљено 19. 10. 2017. 
2. Burston 2007, стр. 93.
3. Stevens 2008, стр. 109.
4. McLeod, Saul (2017) [2008]. „Erik Erikson”. Simply Psychology. Архивирано из оригинала 20. 10. 2017. г. Приступљено 20. 10. 2017. 
5. Heathcoate 2010, стр. 257.
6. Eckenfels 2008, стр. vii.
7. Ireland, Corydon (17. 10. 2013). „Howard Gardner: 'A Blessing of Influences'”. Harvard Gazette. Cambridge, Massachusetts: Harvard University. Архивирано из оригинала 21. 10. 2017. г. Приступљено 20. 10. 2017. 
8. „Erik Erikson | Psychoanalytic Theory & Identity Development | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-25. Приступљено 2024-02-02. 
9. „Erik Erikson”. www.erikson.edu. 
10. „Erik Erikson”. Encyclopedia. 2018. 
11. gazetteimport (2002-03-07). „Erik Erikson”. Harvard Gazette (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-02. 

Литература

• Arnett, Jeffrey Jensen (2000). „Emerging Adulthood: A Theory of Development from the Late Teens Through the Twenties”. American Psychologist. 55 (5): 469—480. CiteSeerX 10.1.1.462.7685 . ISSN 1935-990X. doi:10.1037/0003-066x.55.5.469. 
• Burston, Daniel (2007). Erik Erikson and the American Psyche: Ego, Ethics, and Evolution. Lanham, Maryland: Jason Aronson. ISBN 978-0-7657-0495-5. 
• Eckenfels, Edward J. (2008). Doctors Serving People: Restoring Humanism to Medicine through Student Community Service. New Brunswick, New Jersey: Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-4315-4. 
• Engler, Barbara (2008). Personality Theories: An Introduction (8th изд.). Belmont, California: Wadsworth Publishing. ISBN 978-0-547-14834-2. 
•  ———  (2014). Personality Theories: An Introduction (9th изд.). Belmont, California: Wadsworth Publishing. ISBN 978-1-285-08880-8. 
• Erikson, Erik H. (1974). Dimensions of a New Identity. Jefferson Lectures in the Humanities. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-00923-1. 
• Erikson, Erik H.; Erikson, Joan M. (1997). The Life Cycle Completed (extended изд.). New York: W. W. Norton & Company (објављено 1998). ISBN 978-0-393-34743-2. 
• Erikson Bloland, Sue (2005). In the Shadow of Fame: A Memoir by the Daughter of Erik H. Erikson. New York: Viking Press. ISBN 978-0-670-03374-4. 
• Fadiman, James; Frager, Robert (2002). Personality and Personal Growth (5th изд.). Upper Saddle River, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-040961-4. 
• Friedman, Lawrence Jacob (2000). Identity's Architect: A Biography of Erik H. Erikson. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00437-5. 
• Haggbloom, Steven J.; Warnick, Renee; Warnick, Jason E.; Jones, Vinessa K.; Yarbrough, Gary L.; Russell, Tenea M.; Borecky, Chris M.; McGahhey, Reagan; Powell, John L., III; Beavers, Jamie; Monte, Emmanuelle (2002). „The 100 Most Eminent Psychologists of the 20th Century”. Review of General Psychology. 6 (2): 139—152. ISSN 1939-1552. doi:10.1037/1089-2680.6.2.139. Приступљено 20. 10. 2017. 
• Heathcoate, Ann (2010). „Eric Berne's Development of Ego State Theory: Where Did It All Begin and Who Influenced Him?” (PDF). Transactional Analysis Journal. 40 (3–4): 254—260. ISSN 2329-5244. doi:10.1177/036215371004000310. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 08. 2016. г. Приступљено 20. 10. 2017. 
• Hoare, Carol Hren (2002). Erikson on Development in Adulthood: New Insights from the Unpublished Papers. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513175-8. 
• Paranjpe, Anand C. (2005). „Erikson, Erik Homburger”. Ур.: Shook, John R. The Dictionary of Modern American Philosophers. 2. Bristol, England: Thoemmes Continuum. стр. 734—737. ISBN 978-1-84371-037-0. doi:10.1093/acref/9780199754663.001.0001. 
• Stevens, Richard (1983). Erik Erikson: An Introduction. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-25812-2. 
•  ———  (2008). Erik H. Erikson: Explorer of Identity and the Life Cycle. Basingstoke, England: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-9986-3. 
• Andersen, D. C. (1993). „Beyond Rumor and Reductionism: A Textual Dialogue with Erik H. Erikson”. The Psychohistory Review. 22 (1): 35—68. ISSN 0363-891X. PMID 11623368. 
• Bondurant, Joan V.; Fisher, Margaret W.; Sutherland, J. D. (1971). „Gandhi: A Psychoanalytic View”. Review of Gandhi's Truth: On the Origins of Militant Nonviolence by Erikson, Erik H. The American Historical Review. 76 (4): 1104—1115. ISSN 0002-8762. JSTOR 1849243. doi:10.2307/1849243. 
• Brenman-Gibson, Margaret (1997). „The Legacy of Erik Hamburger Erikson”. Psychoanalytic Review. 84 (3): 329—335. ISSN 0033-2836. PMID 9279928. 
• Capps, Donald; Capps, Walter H.; Bradford, M. Gerald, ур. (1977). Encounter with Erikson: Historical Interpretation and Religious Biography. Missoula, Montanta: Scholars Press. 
• Carney, J. E. (1993). „'Is It Really So Terrible Her?': Karl Menninger's Pursuit of Erik Erikson”. The Psychohistory Review. 22 (1): 119—153. ISSN 0363-891X. PMID 11623367. 
• Coles, Robert (1970). Erik H. Erikson: The Growth of His Work. Boston: Little, Brown and Company. OCLC 898775065. 
• Coles, Robert; Fitzpatrick, J. J. (1976). „The Writings of Erik H. Erikson”. The Psychohistory Review. 5 (3): 42—46. ISSN 0363-891X. PMID 11615801. 
• Crunden, Robert M. (1973). „Freud, Erikson, and the Historian: A Bibliographical Survey”. Canadian Review of American Studies. 4 (1): 48—64. ISSN 0007-7720. PMID 11634791. doi:10.3138/CRAS-004-01-04. 
• Douvan, Elizabeth (1997). „Erik Erikson: Critical Times, Critical Theory” (PDF). Child Psychiatry and Human Development. 28 (1): 15—21. ISSN 1573-3327. PMID 9256525. doi:10.1023/A:1025188901554. hdl:2027.42/43955. 
• Eagle, Morris (1997). „Contributions of Erik Erikson”. Psychoanalytic Review. 84 (3): 337—347. ISSN 0033-2836. PMID 9279929. 
• Elms, Alan C. (2008). „Erikson, Erik Homburger”. Ур.: Koertge, Noretta. New Dictionary of Scientific Biography. 2. Farmington Hills, Michigan: Gale Group. стр. 406—412. ISBN 978-0-684-31322-1. 
• Evans, Richard I. (1967). Dialogue with Erik Erikson. New York: E. P. Dutton & Co. 
• Fitzpatrick, J. J. (1976). „Erik H. Erikson and Psychohistory”. Bulletin of the Menninger Clinic. 40 (4): 295—314. ISSN 0025-9284. PMID 791417. 
• Goethals, George W. (1976). „The Evolution of Sexual and Genital Intimacy: A Comparison of the Views of Erik H. Erikson and Harry Stack Sullivan”. The Journal of the American Academy of Psychoanalysis. 4 (4): 529—544. ISSN 1546-0371. PMID 799636. doi:10.1521/jaap.1.1976.4.4.529. 
• Hoffman, L. E. (1993). „Erikson on Hitler: The Origins of 'Hitler's Imagery and German Youth'”. The Psychohistory Review. 22 (1): 69—86. ISSN 0363-891X. PMID 11623369. 
• Masson, J. L. (1974). „India and the Unconscious: Erik Erikson on Gandhi”. The International Journal of Psycho-Analysis. 55 (4): 519—529. ISSN 1745-8315. PMID 4616017. 
• Roazen, Paul (1976). Erik H. Erikson: The Power and Limits of a Vision. New York: Free Press. 
•  ———  (1993). „Erik H. Erikson as a Teacher”. The Psychohistory Review. 22 (1): 101—117. ISSN 0363-891X. PMID 11623366. 
• Schnell, R. L. (1980). „Contributions to Psychohistory: IV. Individual Experience in Historiography and Psychoanalysis: Significance of Erik Erikson and Robert Coles”. Psychological Reports. 46 (2): 591—612. ISSN 0033-2941. PMID 6992185. doi:10.2466/pr0.1980.46.2.591. 
• Strozier, Charles B. (1976). „Disciplined Subjectivity and the Psychohistorian: A Critical Look at the Work of Erik H. Erikson”. The Psychohistory Review. 5 (3): 28—31. ISSN 0363-891X. PMID 11615797. 
• Wallerstein, Robert S.; Goldberger, Leo, ур. (1998). Ideas and Identities: The Life and Work of Erik Erikson. Madison, Connecticut: International Universities Press. ISBN 978-0-8236-2445-4. 
• Weiner, M. B. (1979). „Caring for the Elderly. Psychological Aging: Aspects of Normal Personality and Development in Old Age. Part II. Erik Erikson: Resolutions of Psychosocial Tasks”. The Journal of Nursing Care. 12 (5): 27—28. PMID 374748. 
• Welchman, Kit (2000). Erik Erikson: His Life, Work, and Significance. Buckingham, England: Open University Press. ISBN 978-0-335-20157-0. 
• Wurgaft, Lewis D. (1976). „Erik Erikson: From Luther to Gandhi”. Psychoanalytic Review. 63 (2): 209—233. ISSN 0033-2836. PMID 788015. 
• Zock, Hetty (2004). A Psychology of Ultimate Concern: Erik H. Erikson's Contribution to the Psychology of Religion (2nd изд.). Amsterdam: Rodopi. ISBN 978-90-5183-180-1. 

Спољашње везе

• Психосоцијални развој
• The Developmental Stages of Erik Erikson
• Erikson's Theory of Psychosocial Development Архивирано на сајту Wayback Machine (25. новембар 2010)