Ерботћан се налази у спољној зони агломерације Будимпеште, око 30 километара североисточно од престонице, у брду Геделе који припада западним обронцима Черхата.
Насеља која се директно граниче су: Вацхартјан и Кишнемеди са севера, Вацкишујфалу са североистока, Вацегреш са истока, Ердекертеш са југоистока, Верешеђхаз са југа, Чомад са југозапада и Вацратот са северозапада.
Историја
Данашњи Ерботћан настао је 1. јула 1970. спајањем Орсентмиклоша и Вацотћана.
Име Ерсентмиклош се први пут појављује у писаним изворима 1344. године као вила санкти Николај, а затим 1390. као Сент Миклош. У документима се Вацботћан помиње као Ботуна између 1332-1337, а затим као Батиан 1376. Два средњовековна села су опустела током турских освајања ових крајева, у 17. и 18. веку. на прелазу векова Пустасентмиклош су обновили Мађари, док су Боћан обновили Словаци, први се помиње и као Кишсентмиклош, Фелсентмиклош и Васзентмиклош из 18. века.[2][3]
Према попису из 1773. године, Кишсентмиклос и Ботћан су била села која се налазе у округу Вац у жупанији Пешта, у првом са мађарским, а у другом словачком становништву.[3] На основу пописа Елека Фењеша из 1851. године, Кишсентмиклош је било мађарско село које се налази у округу Вац у жупанији Пешта-Пилиш, у „пријатном, брдовитом крају“ са плодним ораницама, добрим грожђем и вином, као део имања Грасалковића. Боћан, насељен Словацима, који се налазио у истој административној јединици, био је власништво црквене ризнице, такође са „брдовитом и плодном“ границом.[4] Године 1875. на територији војне болнице Кишсентмиклош пронађена је штампарска машина из 1848. 5. чете 6. хонведског батаљона, која је послата у Народни музеј.[5] Године 1895, Орсентмиклош је било велико село, а Вацботћан је било мало село, класификовано под Ерсентмиклош. Њихова имена са карактеристичним префиксима (Ер-, Вац-) стечена су 1900. године.[2]
Живот два пољопривредна насеља радикално је променила прва електрификована железничка линија у Мађарској, пруга локалног интереса Будимпешта-Верешеђхаз-Вац, испоручена 1911. године. Сабурбанизација је почела 1920-их након парцелације,[2] фабрички радници и службеници који су углавном радили у Будимпешти или Ујпешту нашли су нови дом у близини заједничке железничке станице два села. 1933. године Орсентмиклош је било велико село које се састојало од 284 куће са 1.335 становника, 1 римокатоличке и 1 реформаторске основне свакодневне народне школе и опште средње народне школе, и фабрике цигле која ради од тада. Вацботћан је био мање динамичан испоруком железнице, у његовој 131 кући живео је 631 становник и имао је 1 римокатоличку дневну основну школу и средњу општу школу.[6]
И поред започетог развоја, досељеници су дуго били у мањини у односу на сељане, а чекао их је и развој модерне инфраструктуре. Године 1949. већина становништва је и даље радила у пољопривреди, четвртина становништва Ерсентмиклоша, само шестина становника Вацботћана је живела од индустрије (укључујући чланове породице), поред тога, отприлике десетина становништва је нашла посао у сектору саобраћаја и у области јавних услуга.[7] После Другог светског рата, поред непостојања водоводне мреже, струју је имала само шестина од велике већине једнособних или двособних станова.[8]
После Другог светског рата, захваљујући новим поделама, процеси су се убрзали, а становништво Ерботћана се удвостручило до промене режима.[9] Развоју је умногоме олакшано ограничење приступа становању у Будимпешти 1965. године, па се део радне снаге престоничких фабрика настанио у Ерботћану и у предграђима сличних карактеристика.[10]
Након промене режима, наступила је најбржа фаза развоја у Ерботћановој историји, између 1990. и 2012. године стамбени фонд се удвостручио, становништво се повећало са 4.000 на 7.400,[11] а јавна канализациона мрежа је изграђена до 2010. године.[12]
На препоруку министра државне управе и правде, градско звање Ерботћан је добио 15. јула 2013. године.[13]
Становништво
Током пописа 2011. године, 86,7% становника се изјаснило као Мађари, 0,6% као Роми, 0,6% као Немци и 0,3% као Румуни (13,2% се није изјаснило).
Верска дистрибуција је била следећа: римокатолици 26,8%, реформисани 15%, лутерани 2%, гркокатолици 0,7%, неденоминациони 21,7% (30% се није изјаснило).[14]
