Епиталам је свадбена песма која се пева у част и за срећу младенаца. [1]Овај облик лирске песме је по постанку врло стар, а посебно је негован у грчкој и римској књижевности.
Епиталама има и у уметничкој и у народној књижевности. У српску уметничку поезију епиталам су увели класицисти[2], а најпознатији пример је песма Младој невести Васе Живковића. У новијој српској поезији Борислав Радовић има песму под насловом Епиталам, у којој „на лирски ефектан начин повезује митско и савремено - историју и летовање на Криту”[3]. Међу народним сватовским песмама има доста оних које се по свом садржају и исказаним осећањима могу сврстати у епиталаме.
У новије време епиталам је изашао из обичаја.[1]
Види још
Референце
Литература
- Теорија књижевности са примерима - лирска и епска поезија, др Радмило Димитријевић, Вук Караџић, Београд, 1966.
