Ово је било последње првенство са 8 учесника, јер је од следећег 1996. број екипа повећан на 16.
Титулу европских првака је понела Данска, која је у финалу савладала Немачку 2:0. Данска је на првенство стигла као замена СФР Југославији, која је дисквалификована због санкцијаУједињених нација.[1] Ово је био и први трофеј за једну нордијску земљу. [1]
16. децембра 1988. године, Шведска је изабрана поред Шпаније да организује првенство, након што је извршни комитет УЕФЕ донео одлуку о домаћину.[2] Шпанија је била у губитку због тога што су били домаћини изложбе Експоа 1992., као и летњих Олимпијских игара 1992. године.[2][3]
Седам репрезентација је морало да избори место за завршни турнир, док се репрезентација Шведске квалификовала директно као домаћин.[4] Репрезентација Совјетског Савеза се квалификовала пре него што се савез распао, па су на првенству наступили као Заједница независних држава,[5] пре него што су бивше Совјетске републике формирале своје репрезентације. Репрезентација ЗНД се састојала од следећих бивших Совјетских република: Русија, Украјина, Белорусија, Казахстан, Узбекистан, Туркменистан, Киргистан, Јерменија, Азербејџан, Молдавија и Таџикистан. Четири од 15 република нису учествовале као део ЗНД: Естонија, Летонија и Литванија нису послале своје играче, док Грузија није била чланица ЗНД у то време.
Првобитно се репрезентација Југославије квалификовала за првенство и требала је да наступи као СР Југославија, међутим због рата у Југославији, репрезентација бива дисквалификована, па је Данска која је у квалификациони групи завршила као другопласирана заменила Југославију, те игром случаја освојила првенство.[6][7][8]
Квалификоване репрезентације
5 од 8 земаља које су се квалификовале за првенство 1988. године, квалификовале су се и за првенство 1992. године.
Француска се квалификовала након прескакања првенства 1988, док су Шведска (домаћин) и Шкотска наступиле по први пут на првенству.
