До јуна 1999. године ово је било највеће српско село у долини Пећког Подгора, удаљено 3-4 км југоисточно од Истока. У Светоарханђеловској повељи цара Душана из 1348. помиње се поп Војсил и у сеоским међама Крстово црквиште и друга црква на Дубљу. Патријарх Пајсије је 1646. био у Драгољевцу и о томе оставио забелешке. У Пећком поменику, који се чува у САНУ, постоји запис из 1646. године о Драгољевцима. Игуман Дечана, Антим Седларевић, који се старао о препокривању манастира, био је родом из Драгољевца. Његов гроб са датумом смрти из 1863. налази се у порти манастира. Бројни приложници из Драгољевца уписани су у пећком, девичком и дечанском поменику током XVI и XVIII века. Једно од највећих српских села у Метохији са 90 српских кућа Албанци су 1999. године претворили у згариште и сметлиште, где камионима и тракторима довозе смеће и олупине аутомобила. Сеоски бунар су затрпали, водовод уништили, воћњаке посекли, њиве присвојили. Сви надгробни споменици, међу којима је било и оних којису вековима трајали, поломљени су и уништени. Све српске куће су спаљене и порушене, а Срби староседеоци са својих вековних огњишта протерани.[2]
Становништво
Према попису из 2011. године, Драгољевац има следећи етнички састав становништва:
^Попис из 2011. на овом подручју спровели су органи једнострано проглашене и делимично признате Републике Косово. Будући да га је поприличан број косовских Срба бојкотовао, стварни удео Срба већи је од исказаног у званичним резултатима пописа.
.svg)
