У својој борби против Несторија, Кирил је објаснио везу између божанске и људске природе Христа као „унутрашњу и реалну без икакве поделе, промене или конфузије.“ Он је одбацио Антиохијску теорију „пребивања“, или „заједно“ или „блиског учешћа“, као недовољне. Тако је Александријска формула усвојиена од стране Кирила и Диоскора биола „једна природа оваплоћеног Бога“, што се преводи на грчки mia physis tou theou logou sesarkomene, где је према Кирилу „једна природа“ - да је Христ у исто време и Бог и човек. С друге стране, Антиохијска формула била је „две природе након заједнице“ или „у две природе“, која се преводи на грчки dyo physis. Ова формула објашњава да Христ постоји у две природе, Бог и човек.
Несторије је осуђен и свргнут од стране Трећег васељенског сабора, који је одобрио Другу Кирилову посланицу за Несторија.
Диоскор је наследио Кирила као александријски патријарх 444. године.[1] Његов празник прославља се 7 тоута по коптском календару.[3]
Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336.