Десета словеначка народноослободилачка ударна бригада (позната и као Љубљанска бригада) формирана је 11. септембра 1943. године у селу Голом на планини Мокрецу код Љубљане, од 2. батаљона Друге ударне бригаде „Љубо Шерцер” и нових бораца који су после капитулације Италије дошли из Љубљане. Имала је два, а крајем септембра четири батаљона и пратећу чету са преко 900 бораца. Од 14. септембра 1943. до краја рата налазила се у саставу Осамнаесте дивизије.[1]
Борбени пут бригаде
У септембру је рушила пругу Гросупље-Кочевје, а почетком октобра пругу Боровница-Логатец, што је касније знатно отежало немачку реокупацију слободне територије у Долењској и Нотрањској. У Октобарској офанзиви водила је тешке борбе са надмоћним немачким снагама, посебно у Теменишкој долини крајем октобра, на положајима села Муљаве, Чрнела, Странске Васи, Знојиле, Илове Горе, Габерје 1-4. новембра и на подручју планине Мачковица, Мокреца и Крима 9-10. новембра 1943. године. У тим борбама бригада је претрпела веома тешке губитке. У другој половини новембра, у саставу 18. дивизије, пребацује се у Горски Котар, где у саставу 13. приморско-горанске дивизије учествује у уништењу више немачких и усташких упоришта. Нарочито се истакла у борбама за ослобођење Врбовског 15-23. децембра и Фужина 27. децембра 1943. године. У Долењску се вратила крајем јануара 1944; у фебруару и марту водила је честе борбе са немачким колонама дуж друма и железничке пруге Гросупље-Рибница-Кочевје и учествовала у тешким борбама око немачко-белогардијског упоришта Рибница 17-21. априла, око Жужемберка 2-4. маја, при ослобођењу Тржишча и Св. Јурија код Мокронога 30. маја, у рушењу Штампетовог моста на прузи Трст-Љубљана 26. септембра 1944, у Лошкој долини с јачим немачким и домобранским снагама 8-12. октобра, код Копривника 14. новембра, у неуспелом нападу 18. дивизије на Кочевје 18-21. новембра 1944. и остало.[1]
