Вилијам Кент (William Kent, око 1685 – 12. април 1748), рођен је у Бридлингтону (Bridlington, Yorkshire), био је еминентни енглески архитекта, пејзажни архитекта и дизајнернамештаја прве половине XVIII века.
Образовање
Кент је каријеру почео као учитељ сликања и фирмописац, кога је послодавац подстицао да проучава уметност, дизајн и архитектуру. Група јоркширке господе послала је Кента да студира у Риму, и он је 22. јула 1709. запловио из Луке Дил (Deal, Kent), и стигао у Ливорно 15. октобра.[1] Од 18. новембра био је у Фиренци и тамо остао до априла 1710. када коначно креће на пут за Рим. Године 1713. је добио медаљу за друго место у другој класи на годишњем такмичењу за сликарство које организује Академија Светог Луке (Accademia di San Luca) за рад "Чудо Светог Андреје авелинског".[2] Тамо такође среће неколико важних личности, пре свега Томаса Коука (Thomas Coke), касније првог грофа од Лестера, са којим је обишао Северну Италију у лето 1714 (путовање после кога је почео да цени архитектонски стил палата у Вићенци Андреа Паладија). Наводно, слика неке слике за Кардинала Пјетра Отобонија у Риму, мада о томе нема преосталих трагова. Током свог боравка у Риму, осликао је таваницуцркве Сан Ђулиано деи Фиамињи апотеозом Светог Ђулијана.[3] Најзначајнији сусрет био је са Ричардом Бојлом трећим грофом од Бурлингтона. Кент је напустио Рим последњи пут у јесен 1719, када среће лорда Бурлингтона на кратко у Ђенови, путујући за Париз, где му се Бурлингтон придружује на повратку у Енглеску пре краја године. Као сликар, подстакао је Сир Џејмса Торнхила да декорише у новом стилу просторије палате Кенсингтон у Лондону; за Бурлингтона, декорише Чизвик хаус и Бурлингтон хаус.
Архитектонска дела
Кент је почео са архитектонским пословима релативно касно, после 1730. године.[4] На том пољу памти се као архитекта Паладијског стила у Енглеској.[5] Овај стил је током XVIII и XIX века био популаран у Европи, а инспирисан је делима италијанског ренесансног архитекте Андреје Паладија (1508-1580), а супротстављен је разузданом барокномстилу. Карактерише га ослањање на античке елементе уз модерне иновације и монументалност. Бурлингтон му је дао задатак да обнови стил Иниго Џонса (1573—1652) првог значајног британског архитекте који је увео италијанску ренесансну архитектуру у Британију. Кент по сопственом и Бурлингтоновом укусу ствара Паладијско/Џонсонов стил 1727. године. Његов углед расте код краљевског архитектонског естаблишмента, и Кент примењују овај стил на неколико јавних зграда у Лондону, за које Бурлингтон обезбеђује покровитељство уз провизију: Краљевске штале (Royal Mews) код Черинг Кроса (1731—33, срушена 1830), Зграда трезора у Вајтхолу (1733—37), Зграда Коњичке гарде у Вајтхолу, (дизајнирана непосредно пред Кентову смрт и изграђена 1750-1759). Ови Нео-антички објекти били су инспирисани више архитектуром Рафаела и Ђулија Романа него Паладијевом.
Од грађевина у пределу, главне наруџбине Кенту су за дизајн ентеријера Хоухтон хола (Houghton Hall) (око 1725-35), који је непосредно пре тога саградио Колен Кембел (Colen Campbell) за сер Роберта Валпола. У Холкам холу (Holkham Hall) најкомплетнијем отелотворењу Паладијских идеја које се данас могу наћи; сарађивао је са Томасом Коуком, другим "грофом архитектуре", а помоћник му је био Метју Бретингам (Matthew Brettingham), који ће сопственом архитектуром пренети Паладијске идеје следећој генерацији. Значајни су и театрално барокно степениште и изложбени простори на Беркли Скверу (Berkeley Square) 44 у Лондону. У Бадминтон хаусу (Badminton House) и у Иустон холу (Euston Hall) подигнути су Кентови куполасти павилиони.
Кент је могао да понуди и саосећајни готски дизајн, без озбиљних античких тенденција у основи, радећи на готским параванима у Вестминстер холу и катедрали у Глостеру.
Пејзажни архитекта
Као пројектант пејзажа, Кент је био један од твораца енглеског пејзажног врта, револуционарног стила "природне" хортикултуре у уређивању вртова и имања. Његови пројекти су били: Чизвик хаус (Chiswick House), Стоу (Stowe, Buckinghamshire), од око 1730. па надаље, нацрти за врт виле Александра Поупа у Твикенаму (Twickenham), за краљицу Каролину (Wilhelmina Charlotte Caroline von Brandenburg-Ansbach) у Ричмонду и посебно у Роусам хаусу (Rousham House, Oxfordshire), где је направљен низ аркадијских елемената: храмова, каскада, грота, паладијских мостова и екседри, чиме је отварио поље за остварења већег обима Кејпбилити Брауну, припаднику следеће генерације. Мањи Кентови радови могу се наћи у Шотовер хаусу (Shotover House, Oxfordshire), укључујући и псеудоготске декоративне грађевине за привлачење погледа и куполасте павилионе. Његови скоро изгубљени вртови у Клермонту (Claremont, Surrey), недавно су обновљени. Често се каже да је прибегавао и садњи мртвог дрвећа да би створио жељену атмосферу.
Каже се да је једини Кентов крах недостатак хортикултурног знања и техничке вештине (што су људи попут Чарлса Бриџмена (Charles Bridgeman) поседовали а чији се утицај на Кента често потцењује), али је његов натуралистички стил пројектовања био главни допринос историји пејзажног дизајна. Клермонт, Стоу и Роусам су места где могу да се виде њихови заједнички напори. Стоу и Роусам су Кентова најпознатија дела. На последњем, Кент је разрадио Бриџменов дизајн имања из 1720, додајући зидове и сводове да привуку поглед гледаоца. у Стоуу, Кент је користио своја италијанска искуства, посебно за Паладијски мост. На оба места Кент је применио свој натуралистички приступ[6].
Дизајн намештаја
Свечани намештај дизајнирао је да би допунио своје ентеријере: дизајнирао је намештај за палату Хемптон Коурт (1732), Бурлингтонов Чизвик хаус (1729), Холкам хол Томаса Коука, имање Роберта Валпола у Хотену (Houghton), Девоншајр хаус (Devonshire House) у Лондону. Краљевски брод који је дизајнирао за Фредерика, Принца од Велса (Frederick, Prince of Wales) може се и данас видети у Националном Поморском музеју у Гринвичу (National Maritime Museum, Greenwich).
У старости, Кентова слава и популарност су били толико велики да је добијао да дизајнира све ствари, чак и дамске рођенданске хаљине, о којима није знао ништа и које је украшавао са пет класичних стилова архитектуре. Ови и други апсурди инспирисали су Вилијама Хогарта (William Hogarth) да, у октобру 1725, направи сатиричну гравиру „Бурлеска о Кентовој олтарској слици Светог Климента Данца“ (А Burlesque on Kent's Altarpiece at St. Clement Danes) исмевајући Кентов рад за ту цркву који је одбијен због лошег извођења и препознавања неких познатих личности у ликовима анђела.
Вилијам Кент познат је и као конструктор првих дечјих колица. Дизајнирао их је 1733. за децу 3. војводе од Девонсхиреа. У основи је то била дечја верзија коњске запреге. Изум је постао популаран код породица више класе. Дете је седело у корпи у облику шкољке постављене на рам са точковима. Кочија за бебе била је доста нижа и мања од обичне кочије, што је омогућавало да је вуче коза, пас или пони, а имала је опружно вешање ради веће удобност.[7]
Валполов омаж
Према Хорасу Валполу, Кент "је био сликар, архитекта, и отац модерног вртларства. У првој улози био је испод просечности, у другој, био рестауратор од науке, а у последњој, оригинални проналазач једне уметности која остварује сликарство и побољшава природу. Мухамед је замислио рај, Кент је створио многе."
Colvin, Howard, (1995) A Biographical Dictionary of British Architects, 1600-1840. 3rd ed., 1995, s.v. "Kent, William"
Hunt, John Dixon, (1986; 1996) Garden and Grove: The Italian Renaissance Garden in the English Imagination, 1600-1750, London, Dent; London and Philadelphia. ISBN978-0-460-04681-7.
Hunt, John Dixon, (1987) William Kent, Landscape garden designer: An Assessment and Catalogue of his designs. London, Zwemmer.
Jourdain, M., (1948) The Work of William Kent: Artist, Painter, Designer and Landscape Gardener. London, Country Life.
Mowl, Timothy, (2006) William Kent: Architect, Designer, Opportunist. London, Jonathan Cape.
_after_Richard_CATTERMOLE_(1795-1858).jpg)
