Београдски трамвај је највећи и тренутно једини трамвајски систем у Републици Србији који је почео с радом 1892. године.
Историја
Развој трамвајских пруга у БеоградуТрамвајска мрежа Београда 1908. године
Године 1891. завршени су преговори између Београдске општине и фирме Периклес Цикос из Милана о изградњи трамвајског саобраћаја у Београду. Фирми из Милана је уступљен монопол над трамвајима и осветљењу у Београду. По уговору је била предвиђена изградња у укупној дужини од 21 km.[1]
Први београдски трамвај пуштен је у саобраћај дана 14. октобра1892. године и возио је центром града, од Калемегдана до Славије. У почетку су се као погон користили коњи, Јулка и Соко.[2][3] Прва електрична линија уведена је 1894.[4] До краја 1905. године све линије биле су електрифициране. Године 1912. у Београду је било осам трамвајских линија који су те године превезли укупно 7.500.000 путника.
Први и Други светски рат доста су оштетили трамвајски систем, но оба пута је обновљен.[5][6] У октобру 1922. је очекивано 80 моторних кола одн. задњих кола из Немачке, па су пројектоване и нове линије[7] (нпр. почетком јула 1923. пуштена је у саобраћај партија од седам немачких трамваја). Линија "Калемегдан-Коларац-Ново Гробље", која је пре рата "ишла само од Коларца до Тркалишта" (под Коларцем се мисли на локацију на дан. Тргу Републике) пуштена је 23. октобра 1922. Пруга Теразије – Смедеревски ђерам продужена је у октобру 1924. до Боровог парка, близу кафане "Липов лад".[8][9]
Други трамвајски колосек између Славије и Аутокоманде, куда је возила Десетка, пуштен је у јулу 1935.[10] Почетком 1937. добијено је 12 нових кола, четири из "Јасенице а.д." Смедеревска Паланка, остало из творнице у Славонском Броду.[11] У радионицама Дирекције 1938. су направљена једна трамвајска кола са аеродинамичном линијом[12][13] (занимљиво да су столице биле постављене под углом[14]). За потребе "шестице", дупли трамвајски колосек у Александровој улици је продужен до "Цветкове механе" почетком 1941.[15][16] Већина трамваја је ноћила у депоу код старе електричне централе, а остали у улици Краља Александра.[17] Према тарифи усвојеној 1936, вожње су коштале 1, 1,5 или 2 динара (раније су постојале карте скупље од 2 динара). Карте од 1,5 и 2 динара су биле 20 одн. 25% јефтиније у картонима за 30 вожњи.[18] Трамваји су имали "тролу са точкићем уместо тролу у облику лире", чије је варничење ометало радиофонију; скретницама су управљали службеници Дирекције, "обично какав старац".[19] Подлога пруге у ул. Краља Милана промењена је 1937. из бетонске у макадамску, ради лакшег оправљања и мање буке.[20]
На лето 1940. стигло је пет кола нових италијанских трамваја, зелене боје. Новина у њима је била то што су се карте наплаћивале на улазу, уместо да кондуктер обилази путнике. Капацитет је био 100 путника, али се могло попунити и до "140".[21]
Још 1938. године се помињу планови за изградњу метроа.[22]Током 1970-их појавили су се поново планови да се у граду изгради метро систем, али су 1982. године одбијени јер је донесена одлука како ће се проширити већ постојећа трамвајска мрежа. Године 1985. постављено је 45 км нових шина, а трамваји су преласком реке Саве почели са превозом путника и у Новом Београду.[23]
Крајем 2000-их година започела је модернизација система, а последње промене биле су 2010. године.
Ред вожње трамваја у периоду 1892-1914.
Трамваји су кретали око 5 сати ујутру (у зависности од линије), а последњи полазак био је у десет часова увече, недељом у једанаест. Интересантно је да су трамваји били дужни да воде рачуна о завршетку представа у Народном позоришту и последњи су кретали у зависности од дужине представе. Саобраћај се појачавао на свим линијама у 12 и у 17 часова, када су чиновници одлазили кући на паузу за ручак или се завршавало радно време. Иако је био дефинисан прецизан ред вожње, трамваји су стално каснили у поласку.[4]
Трамвајске линије пре Другог светског рата
Према подацима из 1938. године у Београду су постојала три главна правца којима су возили трамваји.[22]
Трамвај број 9 на потезу Кнежев споменик - Кланица (Народно позориште - Насеље Кнеза Павла односно Кнежев споменик - Кланица (кроз Улицу кнеза Павла тј. Булевар деспота Стефана) је укинута августа 1939. и замењена аутобуском линијом,[24] а што је било замишљено као претходница тролејбуса.[25]
Линија 7 – Калемегдан - Ново Гробље, која је пролазила Поенкареовом/Македонском, као и линија 9-А (Ново гробље - ул. Адмирала Пикоа, данашња Мије Ковачевића) - замењене су аутобусом 27 у априлу 1940.[26][27][28][29]
9Н:Бањица - Славија - Блок 45 (линија је укинута 1. јула 2009. и уместо ње је успостављена аутобуска линија 33Н која саобраћа трасом ове некадашње ноћне линије: Славија - Булевар ослобођења - Трг ослобођења - Војводе Степе (потез од Аутокоманде до Трошарине) и половина њене трасе је: Војводе Степе (потез од Трошарине до Кумодража) - Кумодраж)
Превозом управља фирма ГСП Београд (Градско саобраћајно предузеће Београд).
23. новембра 1937. године у Београду је била тако густа магла да су аутомобили и трамваји саобраћали са упаљеним фењерима.[40]
За релативно кратко време ће се почети са изградњом подземне саобраћајне мреже Београда. Правци ће бити они који су покривени трамвајским линијама према подацима из 1938. године.[22]
Простор обухваћен линијом 2 се сматра центром града. Пре Другог светског рата, неки улични продавци нису смели радити унутар те линије.[41]
У превртању "двојке" на углу Карађорђеве и Париске 20. новембра 1980. повређен је 41 путник.[42]
Галерија
Трамвај у Кнез Михајловој улици, 1906. година
Трамвај у Улици краља Милана, 1906. година
Трамвајска окретница на Позоришном тргу у Београду 1920-тих година
Трамвајска окретница на Студентском тргу са погледом на Велику пијаци
Стојановић, Дубравка (2016). Калдрма и асфалт : урбанизација и европеизација Београда : 1890-1914 (четврто изд.). Београд: Удружење за друштвену историју.
.jpg)
,_jobbra_Mih%C3%A1ly_szerb_fejedelem_palot%C3%A1ja._Fortepan_4323.jpg)
_sz%C3%A1ll%C3%B3_romjai._Fortepan_16198.jpg)
