Први пут на Олимпијским играма бадминтон се појавио 1972. године у Минхену као пробни спорт. Званично је уврштен у програм Олимпијских игара две деценије касније, 1992. године у Барселони[1]. Тада је одржан у четири дисциплине: мушки сингл, женски сингл, мушки дубл и женски дубл. На наредним Олимпијским играма у Атланти, 1996. године, уведена је и пета дисциплина, мешовити дубл. Од тада, систем такмичења остао је непромењен. Кина је убедљиво најуспешнија репрезентација у бадминтону на Олимпијским играма са 41 освојеном медаљом[2], а прате је Индонезија и Јужна Кореја са 19 медаља. Најбоља европска држава је Данска са укупно осам медаља.
Промене правила на Олимпијским играма
Након Олимпијских игара у Лондону 2012. године дошло је до велике промене правила у овом спорту. До тада се такмичење играло у групном формату, након чега се ишло у нокаут фазу. Такмичарке из Кине, Индонезије и Јужне Кореје намерно су губиле[3] мечеве како би у даљем току такмичења имале лакше противнице и „диктирале“ жреб. Светска бадминтон федерација санкционисала их је елиминацијом[4] и од тада су промењена правила[5] у свим категоријама. Не постоји више групна фаза, већ турнир почиње од четвртфинала.
Занимљивости
Укупно 69 различитих репрезентација учествовало је на Олимпијским играма у бадминтону. Од тога је 19 држава учествовало на свих седам досадашњих турнира на Олимпијским играма. За бадминтон се користи пераста лоптица која је направљена од 16 гушчјих пера забодених у плутени чеп[6]. Лоптица може достићи брзину и преко 320 километара на час, али само на делић секунде. С обзиром да на лоптицу јако утиче струјање ваздуха или ветар, такмичарски мечеви се одржавају искључиво у затвореном простору. У квалификација за Олимпијске игре учествује 29 такмичара у синглу и 19 парова у дублу. Они се одређују према светској ранг листи.
