Арам Хачатурјан је рођен у Тбилисију, Грузија, Руска Империја у сиромашној јерменској породици. У својој младости, био је фасциниран музиком коју је слушао око себе, али у почетку није проучавао музику нити учио како да је чита. Године 1921, отпутовао је у Москву како би се придружио свом брату, не знајући ни реч руског. Иако није имао готово никаквог музичког образовања, Хачатурјан је показао такав таленат да је примљен на Гнесин институт, где је студирао виолончело код Михаила Гнесина и уписао курс композиције (1925).
Године 1929, пребацио се на Московски конзерваторијум, где је студирао код Николаја Мјасковског. У 1930-им годинама, оженио се композиторком Нином Мараковом, колегиницом из класе Мјасковског. Године 1951, постао је професор на Гнесин музичкој академији и Московском конзерваторијуму. Такође је био на важним местима у Синдикату композитора, који је касније оштро оптужио нека његова дела да припадају музичком „формализму“, заједно са делима Сергеја Прокофјева и Дмитрија Шостаковича. Ова три композитора постали су такозвани „титани“ совјетске музике, уживајући светски углед као једни од водећих композитора 20. века.
Компоновао је и нешто филмске и сценске музике за представе као што је продукција МаскарадеМихаила Љермонтова из 1941. године. Кинематички квалитет његове музике за Спартака јасно се видео када је употребљена као тема за популарну драму телевизије BBC, The Onedin Line, током 1970-их година. У филму The Hudsucker ProxyЏоела Коена такође се јавља музика из Спартака и Гајане (укључујући и Игру сабљама) помешана са оригиналним композицијама Картера Барвела. Такође је компоновао и државну химнуЈерменске ССР, чија је мелодија једна од пет оних која може да постане следећа државна химна Јерменије. Врхунац другог става Спартака коришћен је у филму Ледено доба: Отопљавање.
Хачатурјан и комунизам
Хачатурјан је био одушевљен комунизмом. Године 1920, када је Јерменија постала совјетска република, Хачатурјан се прикључио пропагандном возу који је обилазио Јерменију, пуном грузијско-јерменских уметника. Хачатурјан се учланио у Комунистичку партију Совјетског Савеза1943. године. Његови комунистички идеали, заједно са јерменским национализмом, очигледни су у његовим делима, посебно у балету Гајане (чија се радња одвија на заједничкој фарми) и у Другој симфонији. Због Симфонијске песме, која је касније названа Трећа симфонија, Хачатурјан је постао омражен у партији. Иронично је то што је Хачатурјан написао то дело у част комунизму: „Желео сам да напишем такву композицију у којој би публика осетила мој неписани програм без најаве. Желео сам да ово дело изрази радост совјетског народа и његов понос у своју велику и моћну државу.“ Могуће је да Хачатурјан није успео у својим намерама, јер није написао посвету или програмске белешке уз то дело. Андреј Жданов, секретар Централног комитета Комунистичке партије, донео је такозвани декрет Жданова1948. године. Декрет је осудио Шостаковича, Прокофјева, Хачатурјана и остале совјетске композиторе као „формалисте“ и „антипопуларне“. Сву тројицу оптужених композитора натерали су да се јавно извине. Декрет је веома утицао на Хачатурјана: „То су били трагични дани за мене... Веома неправично су ме ударили по глави. Мој говор покајања на Првом конгресу није био искрен. Био сам сломљен, уништен. Озбиљно сам премишљао промену професије.“
Хачатурјан је умро у Москви1. маја1978. године, нешто пре свог 75. рођендана. Сахрањен је у Јеревану, Јерменија, заједно са осталим знаменитим Јерменима који су целом свету учинили јерменску уметност доступном. Године 1998, одата му је част тиме што се његова слика појавила на јерменском папирном новцу (50 драма).
Три комада (Остинато, Романса, Фантастични валцер) (1945)
Албум за децу бр. 1, 10 комада (1947)
Влацер из Маскараде (1952)
Сонатина за клавир (1959)
Соната за клавир (1961)
Албум за децу бр. 2 (1965)
Токата (1932)
Сценска музика
Ујак Багдасар (1927)
Катабала (1928)
Оријентални зубар (1928)
Дуг части (1931)
Магбет (1933)
Разрушен дом (1935)
Диван дан (1937)
Баку (1937)
Валенсијанска удовица (1940)
Маскарада (1941)
Звоњава из Кремља (1942)
Звучни извиђач (1943)
Последњи дан (1945)
Јужни невоља (1947)
Прича о истини (1947)
Иља Головин (1949)
Пролећна струја (1953)
Анђео чувар из Небраске (1953)
Љермонтов (1954)
Магбет (1955)
Краљ Лир (1958)
Лимени оркестар
Борбени марш бр. 1
Борбени марш бр. 2 (1930)
Музика за игру (на тему једне јерменске песме) (1932)
Марш бр. 3 (Узбекистански марш) (1932)
Игра (на тему једне јерменске песме) (1932)
Херојима патриотског рата, a march (1942)
Марш милиције московске црвене заставе (1973)
Додатна литература
Робинсон, Харлоу (2007). „The Caucasian Connection: National Identity in the Ballets of Aram Khachaturian”. Nationalities Papers. 35 (3): 429—438.Непознати параметар |month= игнорисан (помоћ)
Литература
Ehrenburg, I., Khachaturian, A., and Pomerantsev, V. (1953). “Three Soviet artists on the present needs of Soviet art.” Soviet Studies, 5(4), 427–434.
