Апатеизам (комбинација ријечи апатија и теизам/атеизам) који је још познат као прагматични атеизам или практични атеизам, приказивање је апатије или недостатка заинтересовања према вјеровању или невјеровању у божанство (или божанства).
Апатеиста је особа која није заинтересована да прихвати или негира било какве тврдње о постојању или непостојању богова. Апатеиста живи као да нема богова и објашњава природне феномене без указивања на божанства. Међутим, не одбацује се постојање богова, али је могуће да се наводи да је исто беспотребно или бескорисно; према овој тачки гледишта, божанства не пружају смисао животу нити утичу на свакодневницу.[1]
Другим ријечима, апатеиста је особа која сматра да је питање да ли постоје божанства безначајно или небитно за њихов живот. Према истраживању из Онтарија о религијској толеранцији, неки апатеисти сматрају да се њихово понашање не би промијенило ако би се доказало да бог постоји, односно не постоји.[2]
Дефиниција
Практични атеизам се може појавити у неколико облика:
Недостајање религијске мотивације—вјеровање у богове не мотивише моралне, религијске или било какве друге радње;
Активно искључивање проблема богова и религије из потраге интелектуалности и практичних радњи;
Равнодушност—недостатак интереса проблема богова и религије; или
Врста практичног атеизма која се ослања на научну заједницу је метадолошкинатурализам—„шутљиво усвајање или претпоставка филозофског натурализма унутар научних метода без или са потпуним прихваћањем или вјеровањем у исте.”[4]
Апатетички агностицизам
Апатетички агностицизам сматра да није могуће утврдити постојање или непостојање једног или више божанстава, ма колико дебата да је вођено о овој теми, а чак и да је могуће утврдити (не)постојање, тог божанства није брига за судбином људи. Према томе, постојање божанстава има мало утицаја на свакодневницу људи, те је од малог теолошког значаја.[5]
^Tyrrell, John (1996). „Commentary on the Articles of Faith”. Архивирано из оригинала 7. 8. 2007. г. „To believe in the existence of a god is an act of faith. To believe in the nonexistence of a god is likewise an act of faith. There is no verifiable evidence that there is a Supreme Being nor is there verifiable evidence there is not a Supreme Being. Faith is not knowledge. We can only state with assurance that we do not know.”
