Англосаксонци, често и Англосаси, народ су који је насељавао Велику Британију од 5. вијека. Чинили су их германска племена која су мигрирала на острво са континенталне Европе, њихови потомци, као и аутохтоне британске скупине, прихватиле су неки вид англосаксонсе културе и језика. Англосаксонси период у британској историји чини период од 450. до 1066. године, од настанке првих насеља до норманских освајања.[1]
Англосаксонски период укључује настајање енглеске државе, која је са многим аспектима преживјела и данас, као што је регионална управа у виду грофовија и стотина. Током тог периода, хришћанство је обновљено и дошло је процвата књижевности и језика. Настале су разне повеље и закони.[2]Англосаксонски језик је популарни назив језика који су говорили и којим су писали Англосаксонци у Енглеској и источној Шкотској између средине 5. и 12. вијека. У академској употреби, језик је најчешће познат као староенглески језик.[3]
Англосаксонци су у Британију стигли у 5. вијеку, тамо су се настанили и основали неколико различитих краљевина. Од свих новонасталих краљевина, Весекс је постао најмоћнији. Наиме, међу краљевинама су се увијек водиле борбе за превласт. Најстарија је била Нортамбрија која је доминирала за владавине Едвина (633). Затим је ред дошао на Мерцију и владаре Едбалда (757) и Офу (796) и као што је већ наведено, коначно је власт преузео Весекс за владавине Алфреда Великог. Кад су Викинзи из Данске напали и заузели сјеверну Енглеску, Алфред је зауставио њихов даљи продор према југу, а Англосаксонци су поново заузели сјевер у 10. вијек.
Владар Весекса и Мерше, Алфред (849—899) био је способан војник који је одбранио своју краљевину од Викинга. Био је поклоник учења и образовања, а умјетност и наука су цвјетали у вријеме његове владавине. Није могао истјерати Викинге из сјеверне Енглеске, но већина људи тј. поданика сматрала га је својим заштитником. Био је први енглески краљ који је постао национални симбол.
Данци су завладали цијелом Енглеском 1016. на челу с Кнутом (о. 995—1035). Кнутови синови су наслиједили Енглеску, али је Англосаксонац Едвард Исповједник (око 1003 — 1066) поново завладао земљом 1042. године. Он није имао дјеце, па је након његове смрти немирна Енглеска била врло рањива на освајање Нормана.
Култура и архитектура
Средишта културног живота били су самостани и краљевски дворови, Алфред Велики окупљао је око себе учењаке и умјетнике, а и сам је превео многе латинске класике на староенглески језик.
Англосаксонске цркве попут цркве у Ерлс Бартону, често имају четвртасте торњеве украшене каменим рељефом. Тај узорак су у том времену, по свему судећи, имале дрвене грађевине које нису сачуване.
Украшени рукописи
Монаси су били творци врсних рукописа. Један монах је писао текст, док га је други илустрирао фигурама, примјерице Св. Дунстан (око 909—988) клечи пред Христом, а трећи га је украшавао.
У 7. вијекумисионари са европског копна преобратили су Англосаксонце на хришћанство. Оснивање самостана значило је да све више људи учи читати и писати.
У 9. вијеку је Алфред Велики наредио да се води хроника, редовно годишње праћење енглеске историје. Обухвата животе краљева и црквених вођа, војну историје и главне догађаје, као што је инвазија Викинга, а вођена је закључно с 1154. годином.
Беде је био енглески монах и учитељ у Џероу, а написао је Историја енглеске цркве и народа, који је данас један од најважнијих извора нашег знања из англосаксонског времена.
^Richard M. Hogg, ed (1992). The Cambridge History of the English Language: Vol 1: the Beginnings to 1066.CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
Hamerow, Helena; Hinton, David A.; Crawford, Sally, ур. (2011). The Oxford Handbook of Anglo-Saxon Archaeology. Oxford: Oxford University Press. ISBN978-0-19-921214-9.
Koch, John T. (2006). Celtic Culture: A Historical Encyclopedia. Santa Barbara and Oxford: ABC-CLIO. ISBN978-1-85109-440-0.
Stenton, Sir Frank M. (1987) [first published 1943], Anglo-Saxon England, The Oxford History of England, II (3rd изд.), Oxford University Press, ISBN978-0-19-821716-9
Историјска
Clark, David, and Nicholas Perkins, eds (2010). Anglo-Saxon Culture and the Modern Imagination.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
Brown, Michelle P.; Farr, Carol A., ур. (2001). Mercia: An Anglo-Saxon Kingdom in Europe. Leicester: Leicester University Press. ISBN978-0-8264-7765-1.
Brown, Michelle, (2010). The Lindisfarne Gospels and the Early Medieval World.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Jones, Michael E.; Casey, John (1988), „The Gallic Chronicle Restored: a Chronology for the Anglo-Saxon Invasions and the End of Roman Britain”, Britannia, The Society for the Promotion of Roman Studies, XIX (November): 367—98, JSTOR526206, S2CID163877146, doi:10.2307/526206
Karkov, Catherine E. (2011). The Art of Anglo-Saxon England. Boydell Press. ISBN978-1-84383-628-5.
Kirby, D. P. (2000). The Earliest English Kings (Revised изд.). London: Routledge. ISBN978-0-415-24211-0.
McGrail, Seàn, ур. (1988). Maritime Celts, Frisians and Saxons. London: Council for British Archaeology (објављено 1990). стр. 1—16. ISBN978-0-906780-93-0.
Wickham, Chris (2009). „Kings Without States: Britain and Ireland, 400–800”. The Inheritance of Rome: Illuminating the Dark Ages, 400–1000. London: Penguin Books (објављено 2010). стр. 150—169. ISBN978-0-14-311742-1.
Wilson, David M.; Anglo-Saxon: Art From The Seventh Century To The Norman Conquest, Thames and Hudson (US edn. Overlook Press), 1984.
Wood, Ian (1984), „The end of Roman Britain: Continental evidence and parallels”, Ур.: Lapidge, M., Gildas: New Approaches, Woodbridge: Boydell, стр. 19
Wood, Ian (1988). „The Channel from the 4th to the 7th centuries AD”. Ур.: McGrail, Seàn. Maritime Celts, Frisians and Saxons. London: Council for British Archaeology (објављено 1990). стр. 93—99. ISBN978-0-906780-93-0.