PROFILBARU.COM

Алморавиди или Мурабити (на арапском: المرابطون — al-Murabitun, једнина: مرابط — Murabit) су берберска и маварско-шпанска династија пореклом из Сахаре.^[1]^[2] У 11. веку су владали ширим подручјем северозападне Африке и Пиринејским полуострвом.^[3]^[4]^[5]^[6]^[7] Под том династијом царство Мавара је заузимало данашњи Мароко, Западну Сахару, Мауританију, Гибралтар, Тлемсен у Алжиру, велики део Сенегала, Малија, Шпаније и Португалије. Њихово царство се распало под инвазијом Алмохада.^[8]

Алморавиди су били пресудни у спречавању пада Ал-Андалуса (муслиманска власт у Иберији)^[9] под иберијска хришћанска краљевства, када су одлучно поразили коалицију кастиљанске и арагонске војске у бици код Саграјаса 1086. То им је омогућило да контролишу царство које се протезало 3.000 km (1.900 mi) од севера ка југу. Њихови владари никада нису полагали право на титулу калифа и уместо тога су преузели титулу Амир ел-Муслимин („Принц муслимана“) док су формално признали превласт абасидских калифа у Багдаду.^[10] Међутим, владавина династије била је релативно кратког века. Алморавиди су пали — на врхунцу своје моћи — када нису успели да зауставе побуну предвођену Масмудама коју је покренуо Ибн Тумарт. Као резултат тога, њихов последњи краљ Исхак ибн Али је убијен у Маракешу у априлу 1147. од стране Алмохадског калифата, који их је заменио као владајућу династију у Магребу и Ал-Андалусу.

Почеци

Ламтуна је било једно од најмоћнијих племена Сахаре између реке Дра и реке Сенегал. Потичу из јужног Марока. Касније су се проширили до реке Нигер, где су основали град Аудагост. Исламизирани су у 7. веку, али нису били јако привржени исламу, па већина није следила традиције шеријата.^[11]

Утицај ортодоксног ислама и почетак милитаризације

Око 1040. један од поглавица племена Јаја ибн Ибрахим ишао је на ходочашће у Меку. На путу кући зауставио се у Тунису у једној џамији. Верски учитељи у тој џамији су га убедили да је његово племе јако слабо у вери, да слабо позна веру. Теолози из Туниса су га саветовали да нешто учини. Дали су му као испомоћ једнога мисионара Абдулаха ибн Јасина, заступника једне од сунитских школа ислама. Мисионар је раније већ покушавао да племе Ламтуна верски поучи, али није имао успеха.

Овај пут уз помоћ једнога од вођа племена Јаја ибн Ибрахима имао је подршку, која му је раније недостајала. Из Сахаре је почео ширити своје учење и утицај на цело племе, које је дотад било слабо привржено исламу. Ибн Јасин је увео покајничко бичевање као процес очишћења. Успоставио је дисциплину и казне за сваки прекршај закона. И вође би биле кажњаване. Под таквим вођством Алморавиди су доведени у ред. Први војни вођа Јаја ибн Ибрахим је успоставио добру војну организацију. Главна сила је била пешадија наоружана са дугим копљима у првим редовима и са краћима у стражњим редовима. Пешадија се кретала у бојном поретку фаланге, а подржавали су их на крилима коњаници или јахачи камила.

Војни успеси

Од 1053. Алморавиди су почели да се шире свој религиозни пут на берберска подручја и на пустињу и на Африканце у подручјима јужно од Сахаре. Превели су на ислам државу Такрур (налази се у данашњем Сенегалу). Након победе над берберским племеном Санхаџа врло брзо су преузели контролу над свим трговачким путевима у пустињи. Сиџилмасу на северу су заузели 1054, а Аудагост на југу 1055. Јаја ибн Ибрахим је убијен у борби 1056.

Абдулах ибн Јасин је имао огромну моћ и утицај као врховни верски учитељ. Именовао је Абу Бакра ибн Омара брата убијеног вође за новога вођу. Под његовим вођством Алморавиди су ширили своју територију и ван пустиње. Покорили су племена планина Атлас. У средишњем Мароку су се сукобили са једним племеном Баргута, које је следило јеретичка учења. Баргуте су пружиле жесток отор. Ибн Јасин је погинуо у борбама против њих. Абу Бакр ибн Омар је успео да на крају покори јеретичко племе, а удовицу убијеног вође покореног племена је узео себи за жену.

Абу Бакр ибн Омар је 1061. поделио власт са својим рођаком Јусуф ибн Ташфином, кога је именовао замеником. За себе је оставио задатак да надгледа и крши побуне против Алморавида у пустињи. Када је извршио задатак у пустињи и вратио се да потпуно преузме власт нашао се у ситуацији да је његов рођак постао превише моћан и да не може да потпуно врати власт у своје руке. Вратио се у Сахару, где је 1087. убијен отровном стрелом.

Јусуф ибн Ташфин је покорио Мароко, Западну Сахару и Мауританију. Основао је 1062. град Маракеш. Краљевину Тлемсен у Алжиру освојио је 1080. и основао је град истога имена. Источно је проширио власт до Орана.

Гана

Алморавиди су 1075. објавили рат царству Гани. Према арапским предањима у томе рату Гана је финансијски страдала, да је престала бити комерцијална и војна сила до 1100. Распала се у низ племенских група. Неке групе су асимиловали Алморавиди, а друге групе су основале царство Мали. По другим интерпретацијама утицај Алморавида је постепено растао, али није било војног преузимања. Алморавиди су ојачали утицај женидбама са племством у Гани.

Иберијско полуострво

Муслиманске вође Ал-Андалуза позвали су 1086. Алморавиде да их одбране од Алфонса VI од Кастиље и Леона. Алморавиди су хришћанској војсци нанели тежак пораз. После тога услед проблема У Африци Алморавиди су једно време били пасивни на Иберијском полуострву.

Вратили су се 1090. са циљем да оно овладају Ал-Андалузом уместо муслиманских вођа. Становништво Ал-Андалуза је већином било против дотадашњих растрошних владара због превеликих пореза. С друге стране и муслиманске верске вође, а и други највећи муслимански ауторитети у Персији и Египту су били против вођа Ал-Андалуза. Сматрали су да их није брига за веру па су издали фатву (верску одлуку) да вођа Алморавида Јусуф ибн Ташфин има морално и верско право да свргне владаре Ал-Андалуза, који су често тражили помоћ од хришћана и који су усвојили хришћанске обичаје.

До 1094. Алморавиди су завладали Ал-Андалузом. Алморавиди од хришћана нису освојили много територије, сем Валенсије. Међутим ујединили су муслимане на Иберијском полуострву и зауставили хришћанску реконкисту.

Заповедник муслимана

Након пријатељског дописивања са калифом у Багдаду, кога је признао као Заповедника правоверних, Јусуф ибн Ташфин је 1097. имао титулу Заповедник муслимана. Умро је 1106, наводно у стотој години. Алморавиди су тада били на врхунцу моћи. Маварско царство је тада укључивало и Балеаре.

Назадовање

Јусуфов син Али ибн Јусуф је 1109. освојио Синтру и Сантарем. Поново је извршио инвазију 1119. и 1121. Међутим однос снага се преокренуо. Уз помоћ Француза Арагон је успео да поврати Сарагосу. Алфонсо VII од Кастиље и Леона је 1138. победио Али ибн Јусуфа. Алфонсо I од Португалије га је победио 1139, а Португалци су 1147. заузели и Лисабон.

Алморавиди су имали непријатеље у Алмохадима. Али ибн Јусуф се само молио и клањао док му се царство распадало од напада хришћана и Алмохада. Када је Али ибн Јусуф умро 1142. његов син је губио територије пред нападима Алмохада. Син је погинуо 1146. након пораза код Орана.

Два следећа наследника су били заповедници само по имену. Алмохади су заузели Маракеш 1147. и то је означило пад династије. Алморавиди су још владали на деловима територија, као на Балеарима или Тунису.

Референце

^ G. Stewart, Is the Caliph a Pope?, in: The Muslim World, Volume 21, Issue 2, pages 185–196, April 1931: "The Almoravid dynasty, among the Berbers of North Africa, founded a considerable empire, Morocco being the result of their conquests"
^ SADIQI, FATIMA, The place of Berber in Morocco, International Journal of the Sociology of Language, 123.1 (2009): 7-22 : "The Almoravids were the first relatively recent Berber dynasty that ruled Morocco. The leaders of this dynasty came from the Moroccan deep south."
^ Arnaud, Jean (2013-05-21). Introduction à la Mauritanie (на језику: француски). Institut de recherches et d'études sur le monde arabe et musulman. ISBN 978-2-271-08123-0.
^ Nantet, Bernard (2013-05-30). Le Sahara: Histoire, guerres et conquêtes (на језику: француски). Tallandier. ISBN 979-10-210-0172-5.
^ Gaudio, Attilio (1978). Le Dossier de la Mauritanie (на језику: француски). Nouvelles Editions Latines. ISBN 978-2-7233-0035-3.
^ Daddah, Mokhtar Ould (2003-10-01). La Mauritanie contre vents et marées (на језику: француски). KARTHALA Editions. ISBN 978-2-8111-3765-6.
^ Garcin, Jean-Claude; Balivet, Michel; Bianquis, Thierry (1995-01-01). États, sociétés et cultures du monde musulman médiéval : Xe-XVe siècle (1) (на језику: француски). Presses universitaires de France (réédition numérique FeniXX). ISBN 978-2-13-067300-2.
^ Extract from Encyclopedia Universalis on Almoravids.
^ Gómez-Rivas, Camilo (2014-11-20). Law and the Islamization of Morocco under the Almoravids: The Fatwās of Ibn Rushd al-Jadd to the Far Maghrib (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-27984-1.
^ Kennedy, Hugh (2016-10-11). Caliphate: The History of an Idea (на језику: енглески). Basic Books. ISBN 978-0-465-09438-7.
^ Turchin, Peter; Adams, Jonathan M.; Hall, Thomas D. (децембар 2006). „East-West Orientation of Historical Empires”. Journal of World-systems Research. 12: 222—223. ISSN 1076-156X. Приступљено 1. 8. 2020. .

Литература

Ibn Khaldun, Abderahman (1377). تاريخ ابن خلدون: ديوان المبتدأ و الخبر في تاريخ العرب و البربر و من عاصرهم من ذوي الشأن الأكبر [The history of Ibn Khaldun: Record of the Beginnings and Events in the History of the Arabs and Berbers and their Powerful Contemporaries]. 6. دار الفكر.
Ibn Abi Zar al-Fassi, Ali Abu al-Hassan (1326). روض القرطاس في أخبار ملوك المغرب و تاريخ مدينة فاس [The Garden of Pages in the Chronicles of the Kings of Morocco and the History of the City of Fes]. Uppsala University.
al-Bakri (1068). كتاب المسالك و الممالك [Book of the Roads and the Kingdoms]. دار الكتاب الإسلامي, القاهرة.
Ibn Idhari al-Murakushi, Ahmad (1312). البيان المغرب في أخبار الأندلس والمغرب [Book of the Amazing Story in the Chronicles of the Kings of al-Andalus and Morocco]. جامعة الملك سعود.
Brett, M. and E. Fentress (1996), The Berbers. Oxford: Blackwell.
Hrbek, I. and J. Devisse (1988), "The Almoravids", in M. Elfasi, ed., General History of Africa, Africa from the Seventh to the Eleventh Century, UNESCO. 1992 edition, Ch. 13, pp. 336–66.
Insoll, T (2003). The Archaeology of Islam in Sub-Saharan Africa. Cambridge: Cambridge University Press.
Levtzion, N. and J. F. P. Hopkins, eds (1981), Corpus of Early Arabic Sources for West African History, Cambridge, UK: Cambridge University Press. 2000 edition.
Moraes Farias, P. F. de (1967), "The Almoravids: Some Questions Concerning the Character of the Movement", Bulletin de l’IFAN, series B, 29:3-4, pp. 794–878.
Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Almoravides”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 717—718.
Abun-Nasr, Jamil (1987). A history of the Maghrib in the Islamic period. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0521337674.
Bennison, Amira K. (2016). The Almoravid and Almohad Empires. Edinburgh University Press. ISBN 9780748646821.
Bloom, Jonathan M.; Blair, Sheila, ур. (2009). The Grove Encyclopedia of Islamic Art and Architecture: Delhi to Mosque. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530991-1. Архивирано из оригинала 2015-11-30. г. Приступљено 2015-09-07.
Deverdun, Gaston (1959). Marrakech: Des origines à 1912. Rabat: Éditions Techniques Nord-Africaines.
Kennedy, Hugh (1996). Muslim Spain and Portugal: A Political History of al-Andalus. Routledge. ISBN 9781317870418.
Lewicki, T. (1992) [1988]. „The Role of the Sahara and Saharians in relationships between north and south”. Ур.: Elfasi, M. General History of Africa, Africa from the Seventh to the Eleventh Century. UNESCO. стр. 276—313.
Lintz, Yannick; Déléry, Claire; Tuil Leonetti, Bulle, ур. (2014). Maroc médiéval: Un empire de l'Afrique à l'Espagne (на језику: француски). Paris: Louvre éditions. ISBN 9782350314907.
Messier, Ronald A. (2010). The Almoravids and the Meanings of Jihad. Praeger/ABC-CLIO. стр. 118. ISBN 978-0-313-38590-2.
Mones, H. (1992) [1988]. „The conquest of North Africa and Berber resistance”. Ур.: Elfasi, M. General History of Africa, Africa from the Seventh to the Eleventh Century. UNESCO. стр. 224—46.
Naylor, Phillip C. (2009). North Africa: A History from Antiquity to the Present. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-71922-4.
Park, Thomas K.; Boum, Aomar (2006). „Marrakech”. Historical Dictionary of Morocco (2nd изд.). Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-6511-2. Архивирано из оригинала 2020-08-01. г. Приступљено 2020-08-25.
Salmon, Xavier (2018). Maroc Almoravide et Almohade: Architecture et décors au temps des conquérants, 1055-1269. Paris: LienArt.
Wilbaux, Quentin (2001). La médina de Marrakech: Formation des espaces urbains d'une ancienne capitale du Maroc. Paris: L'Harmattan. ISBN 2747523888.