Александар Девић (Београд, 1954) српски је сликар и графичар. Задњих година интензивније се бави компјутерском графиком.[1] Члан је Удружење ликовних уметника Србије (сликарска секција) од 1986. године, као и Графичког круга, Удружење графичара из Ниша. Учествовао је на бројним самосталним и колективним изложбама у земљи и иностранству и заједничким изложбама чланова УЛУС-а Ниш.
Живот и каријера
Средњу уметничку школу завршио је у Нишу. Прво је на Факултету примењене уметности у Београду дипломирао сликарство 1978. године, да би на истом факултету, 1998. године, на одсеку графике, завршио и последипломске студије, на одсеку графике (1998). године, на истом факултету.
По завршетку студија краће време радио је као професор компјутерске графике и графичког обликовања у средњој Уметничкој школи у Нишу, а током 2003. и 2004. године и као предавач на Факултету уметности Универзитета у Нишу за предмете: Графичке комуникације и Просторна графика. Учествовао у формирању графичког одсека овог факултета.
На ликовну сцену Србије ступио с краја 1970-тих година учешћем на колективним и самосталним изложбама.
Од 2000. до 2004. године био је директор Галерији савремене ликовне уметности у Нишу. У овој установи радио је као Виши сарадник за Интернет комуникације и издаваштво и био уредник Информативног интернет часописа Галерије СЛУ Ниш (скраћено IIČ GSLU).
Више стотина Девићевих графика и слика налази се у приватним колекцијама у Грчкој, Немачкој, Италији, Холандији, Данској, Француској и Америци.
1998. — Специјално признање 45. међународног филмског фестивала кратког и анимираног филма, Београд, YUASIFA
Ликовно стваралаштво
Александар Девић је као уметник широког спектра интересовања и ангажовања, стварао у свим сферама сликарства, али и у области компјутерске графике и графичког обликовања. Међутим његова највећа преокупација је сликарство, у коме је пронашао и створио сопствени „језик ликовности” и препознатљив стил савременог надреализма.
Девићев стил препознали су многи Амерички галеристи који су његова дела уврстили у збирку савремених стваралаца у овој области. То му је омогућило, да се његова дела нађу у многобројним приватним колекцијама широм света (Грчка, Немачка, Италија, Холандија, Данска, Француска и Америка).
Трагајући за есенцијом сликарског призора, Александар Девић:
„
...негује, чува и воли испреплетану реалност и надреалност у коју уноси свој лични емотивни гест...(при чему)...мотиви који се преплићу на његовим делима, откривају душу, хармонију и склад његовог унутрашњег занесеног бића, било да је реч о жени, ратнику, пејзажу, мртвој природи, грађевини из прошлости или чак футуристичкој надреалној сцени.
”
У својим делима Александар Девић лебдећим ликовним елементима, испуњеним пиктуралном бојом у којој се огледа слика, заправо у слици ствара одраз ка у огледалу, неку врсту сопственог света, толико упечатљивог и снажног. А у том свету Девић, наглашеном перспективом, лавиринтом дешавања и прожимањем театралне композиције, реализује безброј сопствених идеја имагинарног света. Тиме посматрача Девић очарава и додатно узбуђује и оплемењеном поетичношћу самог приказа.
Према речима дугогодишње Девићеве сараднице, сликарке и ликовног критичара Соње Вукашиновић из ГСЛУ Нишу,
„
Његова дела су савршено место за бекство од сурове реалности, на које нас уметник одвлачи пружајући нам мир и спокојство за којим сви чезнемо.
”
Можда хармонијом боја на платнима .. уметник... зналачки окупира наш поглед и вешто нас увлачи у свет саме слике како би са њом комуницирали детаљима, у потрази за заокруживањем слике и сагледавање логичког тока апстрактног и конкретног...враћајући нас у вечност теме којом се баве само изузетни људи, као што то ради Александар Девић.[2]
