Азања oд 1887.[2] до 1950. године важи за највеће српско село. Када је број становника 1950. године достигао 12.500, село је подељено на три насеља: Влашки До, Грчац и Азању. Указом Краља од 6. јула 1922. године насеље је добило статус варошице, а седиште истоимене општине било је у периоду 1945-1964. године.
Азања је старије насеље и једно од највећих. Помиње се у арачким из првих деценија 19. века и имала је 1818. године 104 куће а толико исто и 1822. године. Године 1846. Азања је имала 213 кућа, а по попису из 1921. године имала је 1409 кућа са 8068 становника (са Влашким Долом).
По предању Азању су засновали преци породице Шаранчића. Њихов предак Шароња бежећи од Турака, наишао је у Моравску долину, и како му се није ту допало скрене и дође овамо. Са женом се настани на месту, где је данас школа, и ту подигне „мало куће“. Свуда око места била је велика шума и било је непроходно. И данас се на азањском гробљу налази споменик некога Величка (од Шаранчевића) из 1766. године. После Шароње доселио се Петроније, предак Мајсторовића-Мајсторчића (који данас имају разна презимена). Пана је дошао „од Сјенице–Косова“ и населио се најпре на Трешњи (код Рипња). Како је био мајстор, путовао је по околини, пролазио и кроз Азању, па му се ту допало и пресели се. У старе породице убрајају се и Стевановићи, Батинићи, Анђелковићи, Јанчићи (подаци крајем 1921. године).[3][4]
У Првом светском рату настрадало је око 400 војника из Азање, и још толико се вратило из рата.[5]
Култура и образовање
Зграда Прве земљорадничке задругеЦрква
Сеоска културна дешавања су већином везана за верске празнике. Сеоски вашар, о Трновој Петки (8. августа), одржава се од изградње цркве 1885. године. Од 1997. године у време вашара одржава се и етно-културна манифестација „Дани азањске погаче“, 2006. године употпуњена књижевном вечери и изложбом слика ликовне колоније „Азања 2006". На погачијади је направљена и погача пречника 593 центиметра, на коју је утрошено 400кг брашна,9кг квасца,12 литара уља,240 литара воде,2,5кг адитива и 100 јаја. Погача је кандидована за Гинисову књигу рекорда. Поред највеће, направљена је и погача од 25 милиметара која је тежила 5 грама. У селу се одржао и Ромски сабор Азања 2007. године.
Постоје три споменика културе на територији Азање[6]:
храм Св. Козме и Дамјана, грађен 1884/1885, а проглашена за споменик 2000.
Сва три споменика су некатегорисани.
Земљорадничка задруга у Азањи је основана 1894. године, као друга задруга у Србији. У селу постоји једна основна школа „Радомир Лазић“, Аматерско позориште Азања, као и КУД „Азања“. Крајем 2005. године У Месној заједници отворен је огранак Народне библиотеке из Смедеревске Паланке. У Азањи постоји један фудбалски клуб - „Шумадија“.
Према подацима пописа из 2002.[7], Азања је имала 4717 становника. У последња три пописа примећен је пад у броју становника. У насељу Азања живи 3809 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,7 година (41,0 код мушкараца и 44,4 код жена).
Историјски посматрано, 1784. године Азања је имала 14 хришћанских домаћинстава, 1924. — 1308, а 2002. 1408 домаћинстава. Просечан број чланова по домаћинству (2002) је 3,35. Према проценама организације World Gazetteer, Азања 2007. године има 4.531 становника[8].
График промене броја становника током 20. века
Број становника у Азањи у периоду 1863—2011. године
Азања је претежно насељена Србима. Према попису из 2002. године, у Азањи живи 47 Рома, док постоје и другачији, усмени подаци, о око 1000 Рома у овом насељу[9].
Азањци су чест „гост“ у анегдотама и вицевима у смедеревском крају. Азањац Томислав Грујић - Груја је тим поводом издао књигу „Из Азање, бре"[12].
Референце
^ абgrupa autora. 1955. Azanja. u: Enciklopedija Jugoslavije. Leksikografski zavod FNRJ. pp. 256.
^Карић, В. 1887. Србија, опис земље, народа и државе. Београд.
^Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19 (др. Б. М. Дробњаковић: Смедеревско подунавље и Јасенице
^Литература „Летопис Подунавских места“ период 1812 – 1935 г. Летописа (Беч 1998), по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били досељеници чиме се бавили мештани.
^ абКњига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар. 2003. ISBN978-86-84433-00-0.
Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено (1927 г.) „Напредак Панчево“,
„Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.).
Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од писаних трагова, летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села, ко су били досељеници, чиме се бавили мештани.
.svg)
_1386179617.jpg)
