Питерсон је студирао на универзитету у Алберти и универзитету Макгил. Остаје на Макгилу, након пост-докторских студија у периоду од 1991. до 1993. године пре преласка на Универзитет Харвард, где је био помоћник, а затим доцент психологије. Године 1998. преселио се у Канаду, на универзитет у Торонту, где је редовни професор.
Његова прва књига Мапе значења: Архитектура Вере је објављена 1999. године, рад који је кроз неколико научних области, описао структуре система веровања и митова и њихову улогу у регулацији емоција, стварање смисла и мотивације за геноцид.[3][4][5] Његова друга књига, 12 правила живота: антидот хаоса, објављена је јануара 2018. године.[6][7][8]
Године 2016. Питерсон је објавио низ видео снимака на Јутјуб каналу, у којим је критиковао политичку коректност и канадску владу. Касније је добио значајну медијску пажњу.
Биографија
Питерсон држи предавање на Универзитету у Торонту (2017)
Одрастао је у Фервју, Алберта, малом граду северно-западно од места свог рођења, Едмонтона, у Канади. Он је био најстарији од троје деце. Добио је средње име Бернт, по прадеди из Норвешке.[9][10]
Када је имао 13 година, Питерсон је открио дела Џорџа Орвела, Олдуса Хакслија, Александра Солжењицина и Ајн Ранд захваљујући својој школској библиотекарки Сенди Нотли, мајци Рејчел Нотли, председници Нове демократске партије Алберте и 17. премијерке Алберте.[11] Питерсон је такође радио за Нову демократску партију (НДП) током тинејџерских година, али је постао разочаран партијом због онога што је Орвел у свом делу "Пут за Виган" назвао преовлађивање "интелектуалних социјалиста средње класе који носе твид" и који "не воле сиромашне, они само мрзе богате".[12][13] Напустио је НДП у својој 18. години.[14]
Након што је завршио средњу школу у Фервјуу 1979. године, Питерсон је уписао политичке науке и енглеску књижевност на Гранд Прери Регионалном Колеџу.[15] Касније се пребацио на Универзитет Алберте, гдје је завршио основне академске студије у области политичких наука 1982. године. Након тога, узео је годину паузе како би посетио Европу. Ту је развио интерес за психолошке изворе Хладног рата, нарочито за тоталитарне режиме 20. века,[13][1] а често су га походиле и ноћне море о ескалацији трке у нуклеарном наоружавању. Као резултат тога, постао је забринут због људског капацитета за зло и уништење, па је одговоре тражио у делима Карла Јунга, Александра Солжењицина[16] и Фјодора Достојевског.[17] Вратио се на Универзитет Алберте, гдје је 1984. завршио бечлор студије и у области психологије.[18] 1985. преселио се у Монтреал како би похађао Макгил Универзитет. Ту је стекао докторат у области клиничке психологије, под менторством Роберта О. Фила 1991. године.[19]
.png)
