Ђовани је наследио 1584. свог стрица и учитеља Андреа Габријелија на месту другог оргуљаша Цркве Св. Марка у Венецији. Након смрти стрица, постаје први оргуљаш и тај положај је задржао до краја живота.[3]
Око њега се окупљају композитори из целе Европе. Један од његових ученика је био Хајнрих Шиц. Пре него што се настанио у Венецији, боравио је на двору у Минхену као цењени инструменталиста. Могуће је да је тамо упознао Ласа и учио код њега.[3]
Инструменти које је његов стриц Андрео Габријели придружио вокалним деоницама својих композиција, код Ђованија добијају посебно исписане деонице (тромбони, трубе, корнети, виола де брачо). Габријели уводи у инструменталну музику принцип удвајања у октавама, који је био одомаћен у композицијама за оргуље, и тиме почиње са модерном оркестрацијом. Прве композиције су му објављене у збирци баварског херцога. Он је ричекар сасвим приближио фуги. Његове сонате за инструменталне ансамбле су најзначајније у Италији до појаве Фрескобалдија. Структура канцона Ђованија Габријелија чини алтернативно одступање два тематска комплекса у два бриљантно третирана инструментална ансамбла, полифоно-имитационог у четиричетвртинском такту и хомофоног у троделном.[3]
Дела
У Венецији је штампао мадригал и ричеркаре у четири гласа:
Концерте Андреа и Ђованија Габријелија (1587, мадригале и мотет)
_-_Foto_Giovanni_Dall%27Orto,_12-Aug-2007_-_02.jpg)
