Sriviđaja ili Šriviđaja (takođe Srivijaya, Sri Vijaya, indonežanskiSriwijaya}} ) bilo je staro i moćno talasokratskomalajsko carstvo sa sedištem na današnjem indonežanskom ostrvu Sumatra, koje je imalo značajan uticaj na Jugoistočnu Aziju.[3] Najstariji zapisi o njegovom postojanju datiraju iz 7. veka kada je kineski monah Jiđing opisao šestomesečni boravak u Srividžaji godine 671.[4][5] Prvi natpis sa imenom Sriviđaja takođe datira iz 7. veka, odnosno Natpis u Kedukan Bukitu u blizini Palembanga na Sumatri, datiran 683.[6] Kraljevstvo je prestalo da postoji u 13. veku iz niza razloga, pri čemu se najviše spominje ekspanzija javanskogMadžapahit carstva.[3] Sriviđaja je bilo važno središte budističke ekspanzije po Jugoistočnoj Aziji od 8. do 12. veka. Na sanskrit, sri (श्री) znači „sjajna”, a vijaya (विजय) znači „pobeda” ili „izvrsnost”.[7]
Šriviđaja je bilo prvo ujedinjeno kraljevstvo koje je dominiralo većim delom Indonežanskog arhipelaga.[8] Uspon Šraviđaja carstva se odvijao uporedo sa krajem Malajskog pomorskog perioda. Zahvaljujući svojoj lokaciji, ova nekad moćna država je razvila kompleksnu tehnologiju koristeći pomorske resurse. Osim toga, njena ekonomija je vremenom postala sve više zavisna od trgovine u tom regionu, tako da se ovo kraljevstvo transformisalo u ekonomiju baziranu na prestižnim dobrima.[9]
Nakon što je Sriviđaja propala, postala je zaboravljena, te su kasniji istoričari bili skeptični prema zamisli da bi velika ujedinjena država mogla postojati u Jugoistočnoj Aziji. O tome se prvi put javno špekuliсао francuskи istoričar Žorž Kodes iz Francuskog instituta za Daleki istok.[7] Do godine 1993. je Pjer-Iv Mangen uspeo da dokaže da je sedište Srividžaje bilo duž reke Musi između Bukit Seguntanga i Sabokingkinga (u današnjoj indonezijskoj provinciji Južna Sumatra).[7]
Etimologija
U Sanskrituśrī[10] znači „uspešan”, „napredan”, ili „srećan”, a vijaya[11] znači „pobedonosan” ili „izvrstan”.[7] Stoga kombinovana reč Srivijaya znači „sjajna pobeda”,[12] „veličanstveni trijumf”, „prosperitetni pobednik”, „sjaj izvrsnosti” ili jednostavno „slavan”.
Ostalo je malo fizičkih dokaza o Šriviđaji.[13] Nije bilo stalnog znanja o istoriji Šriviđaje čak ni u pomorskoj jugoistočnoj Aziji; njenu zaboravljenu prošlost vaskrsavaju strani naučnici. Savremeni Indonežani, čak i oni iz oblasti Palembang (oko mesta gde je kraljevstvu bilo sedište), nisu čuli za Šriviđaju sve do 1920-ih kada je francuski naučnik Žordž Kodes objavio svoja otkrića i tumačenja u novinama na holandskom i indonežanskom jeziku.[14] Kodes je primetio da su kineske reference na Sanfoki, ranije čitane kao Sribhoja ili Sribogha, i natpisi na staromalajskom odnose se na isto carstvo.[15]
Šriviđajska istoriografija je stečena, sastavljena i uspostavljena iz dva glavna izvora: kineskih istorijskih izveštaja i kamenih natpisa jugoistočne Azije koji su otkriveni i dešifrovani u regionu. Izveštaj budističkog hodočasnika Jiđinga posebno je važan u opisu Šriviđaje, koji je posetio kraljevstvo 671. godine na šest meseci. Sidajatra natpisi iz 7. veka otkriveni na Palembangu i na ostrvu Banka takođe su vitalni primarni istorijski izvori. Takođe, regionalni izveštaji da bi neki mogli biti sačuvani i prepričavati kao priče i legende, kao što su Legenda o Maharadži iz Džavake i Kmerskom kralju, takođe pružaju uvid u kraljevstvo. Neki indijski i arapski izveštaji takođe nejasno opisuju bogatstva i basnoslovno blago kralja Zabaga.
Istorijski zapisi o Šriviđaji su rekonstruisani iz brojnih kamenih natpisa, od kojih je većina pisana na staromalajskom koristeći palavsko pismo, kao što su natpisi Kedukan Bukit, Talang Tuvo, Telaga Batu i Kota Kapur.[16]:82–83 Sriviđaja je postala simbol ranog sumatranskog značaja kao veliko carstvo koje je uravnotežilo javanski Madžapahit na istoku. U 20. veku, nacionalistički intelektualci su ukazivali na obe imperije u kontekstu svog zalaganja za indonežanski identitet u okviru ujedinjene indonežanske države koja je postojala pre kolonijalne države Holandske Istočne Indije.[14][17]
Šriviđaja, a time i Sumatra, različitim narodima su bili poznati pod različitim imenima. Kinezi su to zvali Sanfoci, Sanfoki ili Će-li-fo-će (Šilifoši), a postojalo je još starije kraljevstvo Kantoli, koje bi se moglo smatrati prethodnikom Šriviđaje.[18][19]Sanskritski i pali tekstovi su ga nazivali Javades i Javadeh, respektivno.[18]Arapi su ga zvali Zabag ili Sribuza, a KmeriMelaju.[18] Dok su ih Javanci zvali Suvarnabumi, Suvarnadvipa, Melaju ili Malaju. Ovo je još jedan razlog zašto je otkriće Šriviđaje bilo tako teško.[18] Iako neka od ovih imena snažno podsećaju na ime Jave, i postoji jasna mogućnost da su se umesto toga pozivala na Sumatru.[20]
^Krom, N.J. (1938). „Het Hindoe-tijdperk”. Ур.: F.W. Stapel. Geschiedenis van Nederlandsch Indië. Amsterdam: N.V. U.M. Joost van den Vondel. vol. I p. 149.
^Coedès, George (1968). Walter F. Vella, ур. The Indianized States of Southeast Asia. trans.Susan Brown Cowing. University of Hawaii Press. ISBN978-0-8248-0368-1.
Abdul Rahman, Haji Ismail; Abdullah Zakaria, Ghazali; Zulkanain, Abdul Rahman (2011), A New Date on the Establishment of Melaka Malay Sultanate Discovered, Institut Kajian Sejarah dan Patriotisme ( Institute of Historical Research and Patriotism )|access-date= захтева |url= (помоћ)
Taylor, Nora A. (2000), Studies on Southeast Asia (Studies on Southeast Asian Art: Essays in Honor of Stanley J. O'Connor), 29, Southeast Asia Program Publications, ISBN978-0-87727-728-6
