Kada je počeo Prvi svetski rat Italija je prvo bila neutralna, iako je bila članica Trojnog saveza. 1915. Italija je potpisala nekoliko tajnih sporazuma kojima se obavezala da uđe u rat na strani Antante, iako je većina stanovništva, kao i skupština Italije bila protiv rata. U to vreme kralj je imao najveću moć i mogao je da poništi odluku skupštine. Tako je Viktor Emanuel samostalno doneo odluku da uvede Italiju u rat.
Međutim, zbog neorganizovanog ratovanja, velikih gubitaka u italijanskoj vojsci i naročito posle velikog poraza u bici kod Kobarida i velike ekonomske depresije koja je pratila rat okrenula je kralja protiv rata. I pored svega, kralj je posećivao različita mesta u severnoj Italiji koja su bila na frontu. Tamo je pokazao veliku hrabrost i brigu, jer je lično posećivao mnoge ljude i zajedno sa svojom ženom vodio brigu oko ranjenika. U ovom periodu za vreme Prvog svetskog rata kralj je uživao veliku popularnost među većinom svog stanovništva.
Marš na Rim
Nakon završetka Prvog svetskog rata Italija se našla u velikoj ekonomskoj depresiji, koja je dovela do ekstremizma u radnoj klasi Italije. To je doprinelo da Italija postane politički nestabilna država. 1922. Musolini je poveo svoje fašističke pristalice na Marš na Rim. Premijer Luiđi Fakta i njegov kabinet je propisao vandredno stanje. Viktor Emanuel se sastao sa premijerom posle ponoći i rekao je da će sledeće jutro u 9 sati da ga potpiše. Međutim, sledeće jutro kralj je promenio svoje mišljenje o potpisivanju vandrednog stanja. Smatrao je da njegova vojska nije u stanju da odbrani grad od fašističkog marša. Ali svedočanstva vojnih lidera i sačuvanih vojnih zapisa pokazuju da je kralj bio u krivu.
Fašističko nasilje je raslo tokom leta i jeseni 1922. godine koje su dovele glasina o mogućem udaru. Viktor Emanuel je imao sva sredstva na raspolaganju da zbaci Musolinija i njegove fašiste. General Pjetro Badoljo je rekao kralju da bi vojska mogla lako da izađe na kraj sa pobunjenicima, koji nisu imali više od 10,000 ljudi.
Trupe su bile lojalne kralju. Čak je i Cezar Marija De Veći komandant fašista i jedan od organizatora Marša na Rim rekao Musoliniju da neće da se protivi željama monarhije. U tom trenutku je fašistički lider mislio da napusti Italiju. Međutim u minut do ponoći je primio telegram od kralja u kojem ga on poziva u Rim. 30. oktobra bio imenovan za premijera bez prethodnog iskustva u politici.
Kralj se nije okrenuo protiv Musolinija ni posle njegove zloupotrebe vlasti (uključujući i ubistva protivnika fašizma). 1926. godine Musolini je sproveo zakon u kojem je on odgovaran samo kralju, a ne Parlamentu.
Iako je kralj u svojim memoarima napisao da ga je strah od građanskog rata motivisalo na njegova delovanja, izgledalo je da je dobijao i alternativne savete, najverovatnije od generala Armanda Diaza, da bi bilo bolje da postigne dogovor sa Musolinijem.
Kakav god bio slučaj, Viktor Emanuel je pokazao slabost u odlukama, sa veliki dugogodišnjim posledicama za Italiju i njenu monarhiju. Izgledalo je da njegove odluke nisu imale samo loše rasuđivanje, već i nedemokratska osećanja.
Nema sumnje da je Fašizam ponudio političku stabilnost i opoziciju levici. U to doba to je odgovaralo većini stanovništva u Italiji, kao i samom kralju. Ljudi su mislili da je Musolini i njegov režim više privlačan od alternative tog doba: socijalizma i anarhizma. Događaji u Ruskoj revoluciji i tragedije u Prvom svetskom ratu su imale veliki uticaj u tim političkim odlukama.
Italijanska monarhija je decenijama imala veliku popularnost. Međutim, koliko god da je Viktor Emanuel bio popularan, nekoliko njegovih odluka se pokazalo kao fatalne po monarhiju kojom je vladao. Među ovim odlukama je bilo i preuzimanje kruna Etiopije i Albanije, kao i javno ćutanje kada je Musolinijeva fašistička vlada izdala ozloglašene rasne zakone.
Car Etiopije
1936. godine Viktor Emanuel je preuzeo titulu cara Etiopije. Ta odluka nije bila univerzalno prihvaćena. Viktor Emanuel mogao je da preuzme titulu cara tek kada je italijanska vojska napala Etiopiju i svrgnula cara Hajla Selasija tokom drugog italijansko-etiopskog rata. Društvo naroda je osudilo učešće Italije u ovom ratu i italijansko polaganje prava na etiopske teritorije je osoporavano od strane nekih članica internacionalne zajednice, ali je prihvaćeno od strane Velike Britanije i Francuske1938. godine. 1941. Etiopija je povratila prvo na krunu posle petogodišnje italijanske okupacije. Viktor Emanuel III se odrekao titule cara Etiopije u novembru 1943. godine[2], priznavanjem prethodnih nosioca tih kruna kao zakonite.
Kralj Albanije
1939. Viktor Emanuel je preuzeo krunu kralja Albanije. Italijanske snage su napale ovu gotovo nebranjenu zemlju i naterale kralja Zoga I na bežanje.
1941. dok je bio u Tirani, monarh je izbegao atentat od 19-godišnjeg albanskog patriota, koji je ispalio četiri metka na njega, ali je promašio. Atentator je uhapšen i obešen desetak dana kasnije.
Drugi svetski rat
Slika Viktora Emanuela III na liri iz 1940. godine.Spomenik Viktoru Emanuelu III u Napulju.
10. juna 1940, italijanski diktator Benito Musolini je napravio fatalnu odluku da Italija uđe u Drugi svetski rat na strani nacističke Nemačke. Italija nije bila spremna za rat i od samog početka jedan poraz je pratio drugi. 1940. italijanska armija u severnoj Africi i Grčkoj doživela je ponižavajuće poraze. Krajem 1941., italijanska istočna Afrika je izgubljena, a 1942. italijanska Libija. Pred kraj 1943., zadnje italijanske snage u Tunisu se se predali i Sicilija je osvojena od strane saveznika. Italijanska mornarica i vazduhopolovne jedinice nisu imale savremenu opremu za ratovanje. 19. jula1943., Rim je bombardovan prvi put u svojoj istoriji dugoj 2,500 godina, što je dodatno doprinelo razočarenju italijanskog naroda sa svojim nekada popularnim kraljem. 25. jula1943 kralj, koji je već neko vreme razmišljo o tome da svrge italijanskog diktatora, je pozvao Musolinija kod sebe i smenio ga sa mesta Premijera Italija i na njegovo mesto postavio maršala Pjetra Badoljoa. Onda je naredio da se Musolini uhapsi i odrekao se prisvojenih titula Etipoje i Albanije u korist legitimnih vladara tih država.
8. septembra 1943. Viktor Emanuelo je napravio grešku kada je objavio kapitulaciju Italije, a da pre toga nije naredio italijanskoj vojsci da brane Rim od Nemaca. Ostajući bez naređenja, italijanske snage po frontovima su se raspale. Mnoge jedinice koje se nisu predale su se pridružile Nemcima.
Plašeći se nemačkog prodora u Rim, Viktor Emanuel i njegova vladu se se preselili u Brindizi. Ovo je možda i bilo potrebno da bi se zaštitila njegova bezbednost, jer je Hitler planirao da ga uhapsi nakon zbacivanja Musolinija sa vlasti. Međutim, narod je povlačio kontrast sa britanskim kraljem Đorđem VI i kraljicom Elizabetom koji su odbili da napuste London tokom njegovog bombardovanja, kao i sa papom Piom XII-tim koji je izalzio na ulice i molio se sa narodom Rima posle njeogvog bombardovanja.
Shvatajući da je previše obeležen svojom ranijom podrškom fašizmu, Viktor Emanuel je prebacio većinu svojih ovlašćenja na svoga sina princa Umberta II u Aprilu 1944. Ovim činom se Viktor Emanuel odrekao svojih preostalih ovlašćenja uz zadržavanje kraljevske krune.
Plebiscit 1946
Abdicirao je 9. maja1946. u nadi da će na referendumu Italijani glasati za ostanak monarhije. Nasledio ga je sin Umberto II, koji je kao poslednji italijanski kralj vladao 33 dana i ostao u historiji poznat kao majski kralj.
