Stefan je rođen iz braka kralja Milutina i Ane, ćerke bugarskog cara kumanskog porekla Georgije Tertera. Tačna godina Stefanovog rođenja nije poznata ali je morao biti rođen posle 1284. godine jer se tada njegov otac, oteravši svoju prethodnu ženu, ugarsku princezu Elizabetu, oženio po treći put, Anom.
Kako je Milutin ratovao sa svojim susedima, došao je u sukob sa vidinskim knezom Šišmanom, koji je sa svoje strane bio vazal tatarskog kana Nogaja. Tatarski kan nije odobravao takav napad i pretio je upadom u Srbiju, ali ga je Milutin odobrovoljio i odvratio od napada poslavši mu taoce u vidu svog sina Stefana i još nekoliko dece iz vlasteoskih kuća. Oni su ostali među Tatarima sve do Nogajeve smrti i pogibije.
Po nekim istorijskim izvorima kralj Stefan Dečanski je rođen oko 1274/76. i majka mu je bila Jelena Duka, ćerka Jovana I Duke upravitelja Tesalije i prva žena kralja Milutina.
Progon Stefanove majke
Godine 1299. njegov otac kralj Milutin se oženio po četvrti put, petogodišnjom ćerkom vizantijskog cara Andronika II PaleologaSimonidom. Milutinova treća žena, Stefanova majka Ana bila je proterana, a brak sa njom proglašen nevažećim. Time je Stefan proglašen nelegitimnim sinom, i kao takav nije imao prava na presto. Ipak, Stefan je poslat u Zetu kao očev namesnik.
Kako Milutin sa Simonidom nije mogao da ima dece, njena majka Irina svestrano je radila na tome da se srpski presto obezbedi nekom od njenih sinova. Prvo je poslala Dimitrija ali se njemu Srbija učinila divljom i on se uskoro vratio u Vizantiju. Isto je pokušala i sa drugim sinom Teodorom ali je on to odbio i umesto toga postao monferatski markiz.
Buna protiv oca
Sve to, a ponajviše gubljenje prava na nasledstvo srpskog prestola kao i jak prozapadni i anti-vizatijski uticaj koji se u Zeti jako osećao uticali su na Stefana da podigne bunu protiv oca. Skoro nikakvih istorijskih podataka o toj buni nemamo, čak ni približnu godinu njenog odvijanja, ali se sa razlogom pretpostavlja da je to moralo biti oko 1308. godine ili neposredno posle. Milutin je, skupivši vojsku krenuo na sina, koji se pred očevom silom povukao preko Bojane. Arhiepiskop Danilo II u svom delu "Žitija srpskih kraljeva i arhiepsikopa" piše da je Milutin tada sinu ponudio pregovore i da je Stefan dirnut otišao ocu i molio za oproštenje. Međutim, kada se Milutin dočepao Stefana nije imao milosti. Stefan je bio okovan i poslat u Skoplje gde je oslepljen i poslat u Carigrad. Veruje se da Stefan nije bio oslepljen jer je izvršilac kazne bio potkupljen, ili je bio oslepljen samo delimično (usijani legen nije probio zenice), ali je Stefan tokom celog života iz straha od oca nosio povez preko očiju.
Izgnanstvo u Carigrad
U Carigradu je car Andronik imao saučešća prema mladom kraljeviću kome je tamo umro mlađi sin, Dušic, i sa svoje strane nije činio ništa da mu zagorča sudbinu. Ovo izgnanstvo moglo je imati presudan uticaj na Stefanovog sina Stefana Dušana. U ovo vreme Stefan je bio oženjen Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smilca sa kojom je i imao bar troje dece:
Dušan (1308-1355), srpski kralj a potom car (1331-1355)
Iznenada 29. oktobra 1321. godine Milutin je umro u svom dvoru u Nerodimlju. Kako je za života bio nepoverljiv nije rešio pitanje naslednika te je odmah po njegovoj smrti došlo do borbe oko prestola između njegovih naslednika. Kao legitimni nasledik smatrao se Milutinov sin iz prvog braka, Konstantin, koji je ranije bio namesnik u Humu a posle Stefanovog progononstva dobio je na upravu i Zetu.
Čim je Stefan čuo za očevu smrt proglasio je da mu je sveti Nikola vratio vid, skinuo zavoj sa očiju i oko sebe stvorio jaku stranku. Na njegovu stranu je stala i Crkva. Vratio se iste godine u Srbiju i prvo predložio Konstantinu da podele vlast što je ovaj odbio. Tako je započela borba oko Milutinovog nasleđa.
U borbi sa Stefanom Konstantin je poražen, uhvaćen i prema Pseudobrokaru surovo ubijen tako što je prikovan klinovima za dasku i rasečen na pola. Postoji i predanje da je Stefan od Konstantinove lobanje načinio pehar. Na Bogojavljanje1322. godine arhiepiskop Nikodim krunisao je Stefana za kralja sa titulom "Stefan Uroš III, blagoverni i hristoljubivi kralj srpskih i pomorskih zemalja", a njegovog sina Stefana Dušana kao mladog kralja.
Drugi pretendent na presto bio je Dragutinov sin Vladislav. Posle Milutinove smrti Vladislav se izbavio iz tamnice i istakao svoje pravo na srpski presto. Uz njega je pristao onaj deo vlastele koji je nekada bio pod njegovim ocem kraljem Dragutinom, a pomagao ga je ugarski kralj, a verovatno i njegov sestrić bosanski ban Stefan II Kotromanić. Stefanov rat sa Vladislavom se otegao do proleća 1324. godine. Glavne borbe vodile su se oko Rudnika, znači na samoj granici jer je Vladislav držao Mačvu, Usoru i Soli u Bosni i Beograd. Na kraju Vladislav je savladan nadmoćnim Stefanovim snagama. Sam Vladislav je izbegao u Ugarsku gde je i umro. Posle njegove smrti bosanski ban je zauzeo Usoru i Soli a ugarski kralj je vratio u svoje ruke Mačvu i Beograd to jest ugarske teritorije poklonjene kao bračni dar Stefanu Dragutinu i njegovim potomcima.
Rat sa Dubrovnikom
Za vreme građanskog rata u Srbiji dubrovački trgovci su se više držali Vladislava. Čim je stupio na presto kao kralj, Stefan je u tom solidarisanju video otvoreni akt neprijateljstva. Srbi su sa povećom vojskom napali Dubrovnik koji je od svoje zaštitnice Mletačke republike tražio pomoć i podršku koja je to i učinila prekinuvši sve trgovačke veze sa Srbijom. U međuvremenu srpska vojska je pustošila okolinu Dubrovnika. Kako Srbi nisu imali uslove da osvoje Dubrovnik a kako Dubrovčani nisu mogli da preduzmu ništa protiv Srba, sklopljen je mir 26. marta 1326. godine.
Kako je Stefanu umrla prva žena Teodora, pokušao je da se oženi ćerkom Filipa Tarentskog. Taj brak mu je trebao radi veza sa Anžujskim dvorom, jer se verovatno želeo da ugleda na prozapadnu politiku svoga strica kralja Dragutina. Međutim Anžujci taj brak nisu odobrili, verovatno iz obzira prema izgnanom Vladislavu čije su veze sa Anžujcima bile mnogo dublje (njegova majka Katarina, ćerka ugarskog kralj bila je Anžujka). Ne uspevši na toj strani Stefan se okreće Vizantiji i 1324. godine za suprugu dobija Mariju Paleolog, ćerku Jovana Paleologa, sinovca cara Andronika II.
Sam Jovan Paleolog odavno je želeo da stvori jednu nezavisnu državu između Srbije i Vizantije sa prestonicom u Solunu pa je ovaj brak svoje ćerke iskoristio kao stepenik da se tom planu približi. Uspeo je da nagovori srpskog kralja na napad usmeren protiv Vizantije. Uplašen jednom takvom akcijom car Andronik je Jovanu ponudio titulu ćesara ako se vrati, ali je ovaj ubrzo umro. Marija je ostala na srpskom dvoru kao kraljica, "stideći se Romeja zbog muževljevog ponašanja".
Sa Marijom Paleolog, kralj Stefan Dečanski imao je bar dvoje dece:
Simeon Siniša (1324/26 - 1369/71), od 1359. vladao Epirom i Tesalijom
Teodora (1330- posle 1381), udata za Dejana upravitelja Makedonije, umrla kao monahinja Evdokija
Neki istoričari ubrajaju i Jelenu Šubić u Stefanovu decu iz drugog braka (a ne iz prvog braka sa Teodorom).
U Bugarskoj je 1323. godine za cara izabran Mihailo Šišman, zet kralja Milutina, za koga je bila udata Ana, sestra kralja Stefana. U ovo vreme se dešavaju i velike dinastičke borbe u Vizantiji. Andronik III Paleolog digao se protiv svog dede Andronika II i posle kraće borbe uspeo da bude priznat za savladara 1325. godine. Ipak, postigavši taj cilj nije mu bilo dovoljno pa su se obe stranke ponovo spremale za rat. Oba cara tražila su saveznike, unuk među Bugarima, a deda među Srbima. Andronik II bio je onaj car koji je prognanog Stefana lepo primio u Carigradu. U jeku građanskog rata Andronik Mlađi je 1328. godine zauzeo Makedoniju i Albaniju. Pristalice starog cara su se održale samo u gradovima na srpsko-vizantijskoj granici: Melniku, Proseku i Strumici. Ipak, i pored svih poziva kralj Stefan zvanično nije zauzimao nijednu stranu iako je krišom pomagao Andronika Starijeg. Kada je mlađi Andronik osvojio Prosek, upravnik grada je grad predao Srbima radije nego da ga preda osvajaču. Ali većina vojske i građanstva pristajala je uz mlađeg Andronika, i istom 1328. godine mu otvoriše vrata Carigrada. U maju iste godine stari car bi prinuđen da se odrekne prestola i bi oteran u manastir.
Zbog svega što se tih godina događalo a posebno zbog zauzimanja Proseka došlo je do sukoba između Srba i Vizantinaca. Međutim Srbi su sada otvorene prešli u napad i skoro zauzeli Ohrid. Pritisnut nezadovoljnim delom građana carstva koji su podržavali njegovog dedu s jedne i srpskim osvajanjima s druge strane Andronik III bio je prinuđen da pronađe saveznika. Pronašao ga je vrlo skoro u bugarskom vladaru Mihailu Šišmanu.
Decenijama je Bugarska gledala kako se srpska država širi izvan svojih starih granica i prodire u vardarsku dolinu. Teritorije koje je nekada obuhvatalo bugarsko Samuilovo carstvo sada su uglavnom bile u srpskim rukama. Bugarska ili nije imala dovoljno snage ili nije bila ujedinjena da preduzme nešto protiv takve srpske ekspanzionističke politike jer su Vizantinci svagda gledali da radije stanu na srpsku nego na bugarsku stranu; sve do sada.
Ni sam car Mihailo nije bio prijateljski raspoložen prema Srbima. On je još 1325. godine. oterao svoju ženu Anu (ćerku Milutinovu, sestru Stefanovu) i oženio se Teodorom, sestrom cara Andronika III. Dva cara su se dva puta sastajala kod Adrijanopolja i Sozopolja da diskutuju o strategiji napada na Srbiju. Car Mihailo je za svoju vojsku kupio tatarske i osetske najamnike i utvrdio savez sa VlaškimknezomJovanom Basarabom. I Srbi su se pripremali za sukob. Obavešteni o savezu protiv njih po pričanju vizantijskog istoričara Nićifora Grigore Srbi su kupili "1.000 Kelta" a po Kantakuzenovom "300 Alamana". Takođe je pozvao da mu se pridruže i katalonski najamnici, almogaversi, koji su bili poznati po neustrašivosti i specifičnom načinu ratovanja[6]. Pored toga 1. maja 1330. godine kralj Stefan izdao je naredbu o zabrani izvoza oružja iz Mletačke republike u Bugarsku kroz njegovu teritoriju.
Wikiteka
Wikiteka ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:
Bugari su krenuli na Srbiju iz južnog pravca da bi lakše došli u dodir sa Vizantijskom vojskom. Kralj Stefan je odlučio da napadne Bugare pre nego što dođu u kontakt sa Vizanticima; međutim nadajući im se sa severa Srbi su se grupisali na ušću Toplice u Južnu Moravu. Car Mihailo je krenuo na sever ka Vidinu da pokupi vlaške i tatarske najamnike pa je onda krenuo duboko prema jugu i prešao srpsku granicu kod Strume. Čuvši za pravac bugarskog kretanja Srbi su manevrisali da ih presretnu. Kralj Stefan se u tom pohodu zaustavio kod crkve Svetog Đorđa u Nagoričinu i na reci Kamenici ponovo Bugarima ponudio pregovore. Tu je i čuo vesti od špijuna poslatih u bugarsku vojsku koje su govorile o nedisciplini u njihovim redovima. Kada su u zoru 28. jula 1330. godine stigla i poslednja srpska odeljenja kralj im je dao mali odmor i onda napao Bugare kod Velbužda. Broj srpske i bugarske vojske je iznosio verovatno oko 15.000. U borbi su se istakli naročito vojnici mladog kralja Stefana Dušana. Zapadni najamnici su jurišali u sam centar bugarske vojske i verovatno se njima treba pripisati smrt cara Mihaila koji je pokušao da pobegne ali je na jednom bregu pao sa konja. Tu je i ubijen a telo doneseno pred kralja Stefana koji ga je sahranio u crkvi u Nagoričinu. Srpska vojska je krenula u Bugarsku, prema Trnovu. Car Andronik III, čuvši vest o porazu bugarske vojske nije hteo da se upušta u borbu nego se povukao natrag u Vizantiju. Skoro nesmetano srpska vojska je krenula na put ka Trnovu. Međutim kod Izvora Bugari dočekaše kralja Stefana i zamoliše za mir. Bilo je boljara koji su predlagali da se ujedine Srbija i Bugarska pod nemanjićkom krunom, ali je kralj Stefan to odbio. On je povratio na presto svoju sestru Anu i njenog maloletnog sina Jovana Stefana a u unutrašnje uređenje Bugarske nije hteo da se meša. Ovakvim mirom nije bila zadovoljna srpska vlastela, posebno mlađa koja je počela da se grupiše oko mladog kralja Stefana Dušana.
Smrt Stefana Dečanskog
Srpski kralj Stefan Dečanski, koga je sin Dušan zbacio sa vlasti.
Nakon što je kralj Stefan Dečanski odlučio da presto ostavi mlađem sinu Siniši, stariji sin Dušan je uz pomoć vlastele nasilno preuzeo presto zbacivši oca sa vlasti.
Prema prvoj verziji, pisanoj za vladavine cara Dušana, njegov otac je pod uticajem svoje mlade žene Marije Paleologove svoj presto namenio sinu iz drugog braka Siniši Nemanjiću. Dušan, navodno nije želeo da se protivi "volji roditelja kraljevstva mi" te je otišao u Carigrad, gde ga je vlastela "nagovorila" na povratak i nasilno preuzimanje vlasti. Nakon bitke na Porodimlji, poraženi kralj Stefan Dečanski je zatočen u Zvečanu gde je posle nekog vremena umro.
Druga verzija, pisana pedesetak godina posle Dušanove smrti, iz "Žitija Stevana Dečanskog" koje je sastavio Grigorije Camblak, govori o nasilnoj smrti srpskog kralja koji je umro od ruke svog sina Dušana. Takođe, prema predaji, Stefan Dečanski je "od oca oslepljen od sina udavljen".[7][8]
Nasleđe
Zadužbina kralja Stefana Dečanskog je manastir Dečani u kome počivaju njegove svete mošti. Srpska pravoslavna crkva slavi njegov praznik svakog 11. novembra po julijanskom odn. 24. novembra po gregorijanskom kalendaru.
Legenda o prokletstvu
Za smrt Stefanovu vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime Stefan je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegova unuka Uroša, koji je izgubio Carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke.
