Istraga protiv Apisovih pristalica pokrenuta je 20. marta/2. aprila 1917. godine[1], u vreme dok je u okupiranoj Srbiji vođen Toplički ustanak. Na smrt su, pored Apisa, osuđeni i streljani njegovi saradnici major Ljubomir Vulović i dobrovoljac Rade Malobabić.
Solunski proces je i sa pravne tačke gledišta imao mnogo nepravilnosti. Optuženi nisu mogli da angažuju advokate koje su hteli a nije saslušan ni jedan svedok odbrane.[2] Proces je obnovljen u socijalističkoj Jugoslaviji od 2. do 13. juna1953. i tada su svi osuđenici rehabilitovani kao nevini.
Pozadina
Posle povlačenja srpske vojske preko Albanije na Krf, Vlada se nalazila u tuđoj zemlji, okružena vojskom koja ju je krivila za propast Srbije 1915.[3] Apis i njegovi sledbenici su otpočeli široku akciju na Krfu – okupljaju svoje istomišljenike među oficirima i javno kritikujući vladu. Sličnu akciju je među srpskim izbeglicama u Francuskoj vodio pukovnik Vladimir Tucović, brat srpskog socijaliste Dimitrija Tucovića.[3]
Crnorukci su na Krfu čak stvorili i sopstvenu oružanu jedinicu od petnaestak bosanskih dobrovoljaca, koji su bili van ostalih redovnih formacija srpske vojske. Njima je komandovao jedan od najbližih Apisovih saradnika major Ljuba Vulović, koji ih je spremao za izvršavanje „specijalnih zadataka”. Aprila 1916. dobrovoljci Muhamed Mehmedbašić i Vladeta Bilbija poslati su u Atinu da ubiju pronemački raspoloženog grčkog kralja Konstantina, ali nisu uspeli. Istovremeno je Mustafa Golubić otišao u Švajcarsku da organizuje atentat na nemačkog cara Vilhelma, a planirano je i ubistvo bugarskog kralja Ferdinanda.[3]
Na prikupljanju optužbi i svedoka koji će biti iskorišćeni protiv „Crne ruke” su angažovani belorukci i agenti Ljube Jovanovića – Patka, ministra unutrašnjih dela.[3] Ministar unutrašnjih dela Ljuba Jovanović je 12. decembra 1916. poslao ministru vojnom Božidaru Terziću jedan akt, tzv. Prezidijal, u kome ga obaveštava da je na osnovu nekih zaplenjenih dokumenata saznao da je pukovnik Dragutin Dimitrijević sa svojim istomišljenicima planirao prevrat i ubistvo Nikole Pašića.[3] Ministar vojni je 13. decembra Prezidijal prosledio načelniku štaba Vrhovne komande đeneralu Petru Bojoviću, koji je naložio načelniku pravnog odeljenja Vrhovne komande pukovniku Gojku Pavloviću da proveri optužbe. Već sutradan, 14. decembra, pukovnik Pavlović je referisao Bojoviću da je proverio navode i zaključio da su oni tačni. Vrhovna komanda je odmah izdala nalog za hapšenje. Po ovako brzom i koordiniranom delovanju nadležnih organa, nameće se zaključak da je ceo postupak bio unapred dogovoren. (August von Mackensen, 1998: 75)
Hapšenje Apisa i crnorukaca
Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis je uhapšen 15. decembra 1916. u selu Voštarani, u Grčkoj. Kod njega su pronađeni ustav i poslovnik organizacije „Ujedinjenje ili smrt!”, kao i spisak članova njene centralne uprave. Ova dokumenta i neka pisma koja su takođe zaplenjena bila su na suđenju iskorišćena kao glavni dokazi o prevratničkim namerama „Crne ruke”.[3]
Prema spisku članova Vrhovne centralne uprave, pronađenom kod Apisa, uhapšeni su: pukovnik Milan Milovanović, pukovnik Čedomir Popović, potpukovnik Velimir Vemić, vicekonzul Srbije u Atini Bogdan Radenković, pukovnik Vladimir Tucović, major Ljubomir Vulović, đeneral Damnjan Popović, pukovnik Radoje Lazić i potpukovnik Vitomir Cvetković (koji je ubrzo umro). Svi oni su bili smešteni u samice srpskog vojnog zatvora u Solunu gde su čekali na suđenje. Vrhovna komanda je izdala saopštenje u kojem je navela da su uhapšeni oficiri pripremali rušenje poretka.[3] Regent Aleksandar i premijer Nikola Pašić su saveznicima predstavljali da je uhapšena grupa oficira htela da sruši demokratsku vladu Srbije i da sklopi separatni mir sa Centralnim silama.[3]
Tok procesa
Posle tromesečnog istražnog postupka, 2. aprila 1917. godine je, podnošenjem optužnice Nižem sudu za oficire, otpočeo Solunski proces.[3] Uhapšena desetorica crnorukaca optuženi su zbog pripadanja tajnoj prevratničkoj organizaciji koja je planirala da pobunom svrgne postojeći parlamentarni poredak i dinastiju Karađorđevića, koje bi zamenila diktatura oligarhije od 10 do 15 ljudi. Takođe su optuženi da su pripremali ubistva Nikole Pašića i regenta Aleksandra. A 9. aprila je pročitana i druga optužnica, po kojoj su pukovnik Dragutin Dimitrijević i major Ljubomir Vulović pripremali atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova septembra 1916, za čije su navodno izvršenje optuženi Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić.[3]
Za razliku od prve, koja se odnosila na praktično na celu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt!”, druga optužnica je bila znatno uža, ali i teža. (Kazimirović, 1997: 736) Ona je teretila četvoricu optuženih za konkretan pokušaj ubistva regenta Aleksandra. Ona je optuživala Malobabića da je dana 11. septembra 1916. oko 17 sati na putu kod sela Ostrova ispalio dva hica iz puške na automobil u kom se vozio regent. Kao saučesnik bio je optužen Mehmedbašić, dobrovoljac i učesnik u Sarajevskom atentatu. Optužba se zasnivala na iskazima dvojice svedoka koji su se inače nalazili na izdržavanju zatvorske kazne zbog ubistva.[3]
Presude
Niži sud za oficire je 23. maja 1917. doneo presudu po kojoj su svi optuženi proglašeni krivim i to za pripremanje prevrata i pokušaj ubistva regenta. Optuženi Dragutin Dimitrijević, Milan Gr. Milovanović, Radoje Lazić, Čedomir Popović, Vladimir Tucović, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni su na smrtnu kaznu, dok su Damnjan Popović i Muhamed Mehmedbašić dobili po 15 godina zatvora.[3] Posle žalbi koje su osuđeni podneli, Viši vojni sud je Popoviću i Radenkoviću kazne preinačio na 20 godina zatvora, a Damnjanu Popoviću povećao za 5 godina. Tom prilikom sudija Branko Gatalović je izdvojio mišljenje, što mu je posle donelo otkaz i mnoštvo neprijatnosti. Presuda je bila neispravna sa pravnog stanovišta, jer se po tada važećem zakonu nijedno lice ne može osuditi na smrt, osim ako je priznalo krivicu ili postoje dva očevica koja ga optužuju, što nije bio slučaj. (Jovanović, 1991: 323)
Ovako stroga presuda izazvala je proteste i na domaćem i na međunarodnom planu. Smatralo se da će streljanje istaknutih oficira negativno delovati na moral vojske i ugled Srbije. U znak protesta ministri Drašković, Davidović i Marinković su podneli ostavke. Za pomilovanje osuđenih su kod regenta intervenisali princ Đorđe, Jugoslovenski odbor, ruska Privremena vlada i Britanci. Nakon toga, on je pristao da na dugogodišnje zatvorske kazne pomiluje sve sem Apisa, Vulovića i Malobabića. Njih trojica su, i pored pokajničkog pisma koje je Apis uputio Aleksandru, streljani u zoru 26. juna u Mikri, nedaleko od Soluna.[3]
„Vaše Visočanstvo, najteži bol i najteža duševna stradanja snosim od momenta od kad mi je saopštena tužba da sam ja hteo da prospem krv Vašeg Visočanstva. Ja bih, Vaše Visočanstvo, morao biti ne čovek, ne zver, već monstrum, kad bih i pomislio da Vašoj ličnosti poželim zla... Ako je do svega ovoga došlo nehotice, sticajem prilika, ja onda moram da Vaše Visočanstvo molim za kraljevski oproštaj, jer, priznajem da sam ja mnogo kriv, upravo ja sam, ako ne i jedini, a ono glavni krivac, što je došlo do ovih potresa“.[4]
– Pokajničko pismo Apisa Aleksandru
Obnova procesa
Na inicijativu Aleksandra Rankovića 1953. godine, pokrenut je postupak za obnavljanje procesa, koji je obnovljen u Beogradu, preispitani su svi podneti dokazi i preostali živi svedoci i doneta je odluka o rehabilitaciji Apisa i cele grupe sa njim osuđenih srpskih oficira – obaveštajaca i patriota koji su sa njima bili povezani.[5]
Savremena tumačenja
Mirko Đorđević ocenjuje da je u Solunu "najveći prevrtljivac u istoriji Srbije", Nikola Pašić, streljao one koji su ga doveli na vlast.[6]
