Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je najvažnije telo Ujedinjenih nacija. Zadužen je za održavanje mira i bezbednosti među narodima. Dok ostali organi Ujedinjenih nacija samo daju preporuke vladama zemalja članica, Savet bezbednosti ima ovlašćenja da donosi odluke koje vlade zemalja članica moraju poštovati, kako stoji u Povelji Ujedinjenih nacija. Odluke Saveta su poznate kao rezolucije Saveta bezbednosti. Predsedavanje Savetom bezbednosti se rotira i traje jedan mesec.
Članice
Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija od 2016.
stalne članice
izabrane članice
Predstavnici članica Saveta bezbednosti moraju uvek biti prisutni u sedištu Organizacije u Njujorku kako bi bilo moguće održati sastavak Saveta u svako doba. Ovaj zahtev je usvojen u povelji Ujedinjenih nacija, jer njen predhodnik, Liga naroda je često bila u nemogućnosti da odgovori na vreme u kriznim situacijama.
Uloga predsedavajućeg Saveta bezbednosti uključuje postavljanje dnevnog reda, predsedavanje sastancima i nadgledanje kriznih žarišta. Menja se prema alfabetskom redu imena članica na engleskom.
Postoje dve kategorije članstva u Savetu bezbednosti UN: stalne članice i izabrane članice.
Trenutnih pet stalnih članica Saveta bezbednosti su jedine zemlje kojima je dozvoljeno posedovanje nuklearno naoružanje prema sporazumu o neširenju nuklearnog naoružanja, kome nedostaje univerzalna pravosnažnost, pošto nisu sve nuklerane sile potpisale ovaj sporazum. Ovakav nuklerani status nije posledica njihovog članstva u Savetu bezbednosti, iako se ponekad koristi kao savremeno opravdanje za njihovo kontinuirano prisustvo u tom telu. Indija, Pakistan, a verovatno Severna Koreja i Izrael (iako Izrael nikada nije priznao posedovanje niklearnog naoružanja) poseduju nuklerano naoružanje van okvira sporazuma o nešurenju tog naoružanja. od 2004. godine, četiri od pet stalnih članica Saveta su su takođe i četiri najveća svetska izvoznika oružja mereno prema vrednosti naoružanja; Kina je na 7. mestu.
Sve stalne članice poseduju pravo veta, koje se može iskoristiti kako bi se sprečilo izglasavanje bilo koje rezolucije. Jedan glas veta stalne članice nadjačava svaku većinu. Ovo u stvari tehnički i nije veto, već samo u.neu. glas; međutim svaki u.neu. glas stalne članice može da dovede u pitanje izglasavanje rezolucije.
Ostalih deset članica bira Generalna skupština na period od 2 godine počevši od 1. januara, sa zamenom pet članica svake godine. Članice se biraju prema regionima potvrđuju na zasedanju Skupštine. Afrički blok daje tri člana; Južna Amerika, Azija, Zapadna Evropa i ostali daju po dva člana; i Istočna Evropa jednog člana. Takođe, jedna od članica je iz Arapskih zemalja, iz Azijskog ili Afričkog bloka.[1]
Odluke u petnaestočlanom Savetu bezbednosti o svim značajnim pitanjima, npr. odluka o sprovođenju direktnih mera vezanih za rešavanje sukoba, zahteva potvrdan glas devet članica. Negativan glas — veto — od strane stalne članice sprečava usvajanje predloga, čak iako ima potreban broj potrvdnih glasova. Uzdržanost se ne smatra za veto. Od osnivanja Saveta bezbednosti, Kina (RK/NRK) je 5 puta koristila veto; Francuska, 18; Rusija/SSSR, 122; Ujedinjeno Kraljevstvo, 32; i Sjedinjene Države, 80. Većina veto glasova SSSR-a je priložena u prvih deset godina postojanja Saveta, a broj veta od 1984. godine je: Kina, 2; francuska, 3; Rusija, 4; Ujedinjeno Kraljevstvo, 10; i Sjedinjene Države, 42.
Status nečlanica
Država koja je članica UN, ali ne i saveta bezbednosti, može učestvovati u odlukama Saveta bezbednosti za koje se Savet složi da delimično mogu uticati na interese te zemlje. U novije vreme, Savet je slobodnije se odnosio prema ovom pravu, omogućavajući mnogim zemljama da uzmu učešće u njenom odlučivanju. Nečlanice se uobičajeno pozivaju da uzmu učešće u odlučivanju kada su one već učesnice razmirica i sukoba o kojima razmatra Savet.
Uloga Saveta bezbednosti
Prema članu VI Povelje UN,Rešavanje sukoba mirnim putem, Savet bezbednosti može ispitati svaku razmiricu, ili situaciju koja može dovesti do međunarodnih sukoba ili još većih razmirica. Savet može predložiti odgovarajuću proceduru ili metod usaglašavanja interesa svih strana ako ustanovi da data situacija može ugroziti međunarodni mir i bezbednost. Ove preporuke nisu obavezujuće za članice UN.
Prema članu VII, Savet ima veća ovlašćenja da odlučuje koje mere treba preduzeti u situacijama pretnji miru, kršenju mira, ili činova agresije. U takvim situacijama, Savet se ne ograničava na davanje preporuka već može preduzeti odlučnije mere, uključujući i upotrebu oružanih snaga kako bi se sačuvao međunarodni mir i bezbednost. Ovo predstavlja osnovu za vojnu akciju UN preduzetu u Koreji tokom 1950. godine za vreme Korejskog rata kao i korišćenje koalicionih snaga u Iraku i Kuvajtu u 1991. Odluke donete prema članu VII, kao što su ekonomske sankcije, su obavezujuće za članice UN.
Uloga UN u međunarodnoj kolektivnoj bezbednosti je definisana u Povelji UN, čime se Savet bezbednosti ovlašćuje da:
ispita svaku situaciju koja preti međunarodnom miru;
preporučuje proceduru za mirno rešavanje razmirica;
utiče na ostale zemlje članice da delimično ili u potpunosti prekinu ekonomske odnose kao i pomorske, vazdušne, poštanske, i radio-veze, ili da raskinu diplomatske odnose; i
sprovodi svoje odluke vojnim putem, ako je potrebno.
Ujedinjene nacije su pomogle u sprečavanju da mnogi slučajei izbijanja međunarodnog nasilja prerastu u šire konflikte. Otvorila je put za rešavanje mnogih sporova postavljajući sebe u centar rasprave i pregovora, kao i preko mnogih misija za utvrđivanje činjenica sponzorisanih od strane UN, posrednika, i mirovnih posmatrača. Mirovne snage Ujedinjenih nacija, sačinjavaju trupe i oprema koje obezbeđuju zemlje članice, obično su bile u mogućnost da odraniče ili spreče dalje sukobe. Neki konflikti, međutim, su se pokazali da su izvan uticaja UN-a.
Pravno obavezujuća priroda rezolucija Saveta bezbednosti predstavljala je temu pojedinih kontraverzi. Generalno je dogovoreno da su rezolucije pravno obavezujuće ako su nastale prema članu VII (Akcije u skladu sa mirovnim sporazumima, kršenjem mira, i aktima agresije) Povelje UN. Savet je takođe ovlašćen da donosi rezolucije prema članu VI (Rešavanje sukoba mirnim putem); većina vlada ne smatra te rezolucije pravno obavezujuće. Međunarodni sud pravde je predložio u slučaju Namibija da druge rezolucije osim one prema članu VI mogu takođe biti obavezujuće, čime su se neke zemlje članice protivile. Izvan je svake sumnje međutim da rezolucije nastale prema drugim članovima Povelje koje se bave međunarodnom upravom organizacije (kao što je prijem nove članice) su pravno obavezujuće, gde Povelja daje ovlašćenje Savetu bezbednosti za njihovo donošenje.
Javljale su se diskusije o uvećanju broja stalnih članica. Zemlje koje su najglasnije u zahtevima za stalno članstvo su Japan, Nemačka, Brazil i Indija. Zaista, Japan i Nemačka su na drugom i trećem mestu po finansiranju budžeta UN, respektivno, dok su Brazil i Indija dva najveća doprinosioca vojnih trupa za mirovne misije UN.
Generalni sekretar UN Kofi Anan zatražio je od tima savetnika da sačine preporuke za prepravljanje Ujedinjenih nacija do kraja 2004. Predloženo rešenje je da se poveća broj stalnih članica na pet, koje, u većini predloga, činile Japan, Nemačka, Indija, Brazil (poznate u kao G4 nacije), jedno mesti iz Afrike (najverovatnije ili Nigerija ili Južna Afrika), i/ili jedna zemlja iz Arapske lige. Dana 21. septembra2004, G4 nacije su izdale zajedničku izjavu kojom međusobno podržavaju pravo svake od njih za stalnim članstvom, zajedno sa Afričkom zemljom. Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo su podržale ove zahteve. Predlog još nije prihvaćen dvotrećinskom većinom Generalne skupštine UN; tj. sa 128 glasova.
Japan
Japan je drugi najveći doprinosioc redovnom budžetu UN-a. Njene isplate čak nadmašuju one od Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Kine, i Rusije. Stoga, Japan se smatra za najverovatnijeg kandidata za stalno mesto u Savetu.
Nestrpljivost Japana da postane stalni član Saveta bezbednosti suočava se sa jakim protivljenjem mnogih istočnoazijskih zemalja, naročito Narodna Republika Kina, Južna Koreja, i Severna Koreja. Mongolija je, međutim, podržala japansku kandidaturu. Održavani su brojni protesti na kopnenom delu Kine i u Južnoj Koreji posle odobrenja japanske vlade da se štampaju školski udžbenici u kojima se umanjuju japanski zločini pre i za vreme Drugog svetskog rata.
Neki Japanci smatraju da ove zemlje, naročito Kina, motivišu drugi problemi kao što je neslaganje oko podele teritorija. Krajem aprila 2005, izbili su masovni anti-japanski protesti širom Kine. Razlozi za protest su različiti, uključujući japansku revizionističku čitanku iz istorije koju je podržala vlada, poseta premijera Koizumija Jasukuni svetilištu u kome se nalaze 14 ratnih zločinaca, i teritorijalne razmirice oko ostrva koje zahtevaju i Kina i Tajvan. iako proteste nije zvanično sankcionisala NR Kina, neki analitičari smatraju da je vlada NRK dozvolila proteste kako bi poljuljala japansku kandidaturu za Savet bezbednosti. Drugi smatraju da kineska vlada nije htela da se bes demonstranata usmeri na njih, jer bi sprečavanje ovih demonstracija bilo smatrano kao podrška Japanu. Međutim, vlada NRK je zabranila dalje proteste kada je postala zabrinuta dabi takve demonstracije mogla da se posvete i domaćim problemima.
Određene azijske nacije su izrazile jaku podršku japanskoj kandidaturi, među njima Kambodža, Indija, Indonezija, malezija, Singapur, Filipini, i Vijetnam - sve veći primaoci japanske ekonomske pomoći ili stranih investicija. Druge zemlje kao što je Australija, Brazil, Francuska, Nemačka, i Ujedinjeno Kraljevstvo su takođe podržale japansku kandidaturu.
Iako Sjedinjene države snažno podržavaju japansku kandidaturu za članstvo u Savetu bezbednosti, i dalje odbijaju G4+jedan ponudu za članstvo u selini, koja je Japanu potrebna da bi zadržala veliku podršku. Dok je Rusija zainteresovana da stvori protivtežu Kini, takođe je svesna jakih veza Japana sa SAD-om.
Nemačka
Nemačka je treći najveći doprinosioc redovnom budžetu UN-a, i kao takva, traži mesto u Savetu bezbednosti odmah pored Japana.
Francuska je izričito zahtevala stalno mesto u Savetu bezbednosti za Nemačku: u.Nemačko angažovanje, njen položaj velike sile, njen međunarodni uticaj—Francuska bi volela da joj se oda priznanje stalnim mestom u Savetu bezbednostiu., rekao je francuski predsednik Žak Širak na govoru u Berlinu 2000. godine. Bivši nemački kancelar, Gerhard Šreder je takođe označio Rusiju, među ostalim zemljama, kao zemlju koja podržava nemačku kandidaturu. Italija i Holandija sa druge strane, predlažu zajedničko mesto EU u Savetu umesto da Nemačka postane treća evropska članica pored Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva. Bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, izjavio je da bi Nemačka prihvatila i zajedničko evropsko članstvo, ali sve dok postoje male naznake da bi se francuska i UK odrekle svojih mesta, Nemačka, mnogo veća zemlja, bi takođe trebalo da dobije stalno članstvo. Postojali su i predlozi da bi Eu trebalo da u.deliu. postojeća dva mesta koja već ima, bez sticanja trećeg - predloženo je da Francska trebalo da deli svoje mesto sa Nemačkom u skladu sa Franko-Nemačkom integracionističkom tradicijom, a da bi UK trebalo da predstavlja manje integracionističke stavove EU. Stoga, je nemačka kampanja za stalnim članstvom intenzivirana tokom 2004. Bivši kancelar Gerhard Šreder jasno je naznačio svoje stavove u avgustu, 2004: u.nemačka ima pravo na stalno članstvou.. Njenu kandidaturu su podržali Japan, Indija, Brazil, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija, između ostalih. Trenutni nemački kancelar, Angela Merkel se još nije izjasnila po ovom pitanju.
Indija
Indija, jedna od nuklearnih sila, predstavlja otprilike šestinu svetske populacije i najveću svetsku republiku. Takođe predstavlja i četvrtu svetsku ekonomiju u smislu jednakosti uvoza i izvoza i treća je na svetu po broju oružanih snaga. Indija je jedan od najvećih doprinosioca oružanim snagama UN za mirovne misije. Njenu kandidaturu su nedvosmisleno podržale stalne članice, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo, i Rusija.
G. Šaši Tarur, Generalni podsekretar Ujedinjenih nacija za odnose sa javnošću u svojoj knjizi Nehru - Nastanak Indijeu., piše da je Džavaharlal Nehru u.odbio ponudu Sjedinjenih Državau. da Indija u.zauzme stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacijau. oko 1953. Nehru je odbio tu ponudu otprilike u isto vreme kada je u.sa podsmehomu. idbio podršku Džon Forestera Dulisa za Indijsku Monro doktrinu. Nehru je predložio umesto toga da se mesto u Savetu bezbednosti koje je držao Tajvan ponudi Pekingu.
Iako je u početku postojalo protivljenje Narodne Republike Kine zbog geo-političkih razloga (Kina je bila saveznik sa Pakistanom, starim Indijskim suparnikom, a takođe je razmišljala o vođenju rata sa Indijom tokom 1962), u skorije vreme kineska stav prema indijskoj kandidaturi se promenio od negativnog preko neutralnog do pozitivnog. Dana 11. aprila2005. godine, kina je objavila da će podržati indijsku kandidaturu za stalnim članstvom, ali bez veta. Pravo veta, međutim, je najznačajnija karakteristika stalne članice i u očima G4 nacija, zabrana davanja prava veta je samo način da 5 trenutnih stalnih članica zadrži svoju nadmoćnost. Iako SAD zvanično ne podržava indijsku kandidaturu - iz više razloga, neke od njih ostaju krajnje nejasni - nezvanično želi da radi sa Indijom i da je podrži (ali bez veto prava). uzimajući u obzir njenu ogromnu populaciju i rastuću ekonomiju i politički sistem, Indija predstavlja jakod takmičara za stalno mesto. Drugi faktor koji podupire indijsku kandidaturu je činjenica da je ona jedna od osnivača Saveta bezbednosti kao i da je učestvovala u više navrata u njenim aktivnostima, uključujući operacije UN u DR Kongo, Kipru, Kambodži, Jemenu, Somaliji, Ruandi i Namibiji, između ostalih.
Čak do dana današnjeg, govor koji je Krišna Menon (Indijski predstavnik u SBUN) održao je najduži ikada predstavljen u Savetu bezbednosti (SBUN). dana 23. januara1957. godine, održao je govor bez presedana od 8 časova braneći Indijska prava na Kašmir.[3]
Brazil
Brazilska kandidatura za stalno članstvo u Savetu bezbednosti ilma nekoliko jakih razloga:
Brazil je slao trupe u borbi protiv Sila osovine tokom Drugog svetskog rata i trebalo je da dobije stalno mesto u Savetu bezbednosti pri osnivanju Ujedinjenih nacija.
Svaki kontinent bi dobio po 2 stalna člana (iako Amerika dobila samo jednog a Evropa i Azija po 2), a Brazil je najveća zemlja u Južnoj Americi po broju stanovnika, ekonomiji i površini.
sjedinjene Države podržavaju kandidaturu Brazila za stalnim članstvom; ali ipak, bez prava veta. Brazil je dobio podršku i drugih zemalja kao što je Rusija.
Član je alijanse G4 nacije (koju čine još Nemačka, Indija i Japan). Svaka G4 zemlja podržava kandidaturu ostale tri za stalnim članstvom.
Ima tradiciju vođenja UN trupa u mirovne misije, npr. Haiti.
Brazil predstavlja značajnog političkog lidera među zemljama u razvoju, naročito u komercijalnim pregovorima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Islamsko članstvo
Od raspada Otomanskog carstva predominantni islamski Bliski Istok je bio oblast stalnih međunarodnih konflikta, i ti periodični sukobi su bili tema mnogih debata i rezolucija Saveta bezbednosti. Stoga, mogućnost uvođenja stalnog Islamskog člana u Savet bezbednosti je veoma osetljivo pitanje, naročito ako se tom članu dozvoli pravo veta.
Van muslimanskog sveta, komentatori uglavnom iz Sjedinjenih Država, su zabrinuti da bi Islamski član sa pravom veta mogao ograničiti sposobnost UN da deluje prisilno na Bliskom Istoku ili u granicama Islamskog sveta (npr. Kašmir i Čečenija), predočavajući nesposobnost UN u tim regionima. Usled nedostatka demokratije u bliskoistočnim državama koje uglavnom čine Muslimani je drugi razlog koje koriste zapadni komentatori koji se protive ideji uključivanja ovih zemalja u klub stalnih članica, sa pravom veta.
U isto vreme, nacrt predloga G4 reforme može ostaviti preko 1.2 milijarde muslimana širom sveta bez stalnog predstavnika u Savetu bezbednosti UN. Ovo je veoma kontraverzno pitanje u Islamskom svetu i nepovoljno će uticati na kredibilitet UN u tim kriznim žarištima na Bliskom Istoku i u Islamskom svetu. U junu 2005, ministar spoljnih poslova Organizacije islamske konferencije (OIK), apelovao je na dobijanje stalnog Islamskog predstavnika u Savetu bezbednosti.
Skorašnjim otporima predlogu nacrta reformi koji proističe od G4 zemalja može koristiti ovako osetljivo pitanje, naročito Sjedinjenim Državama. SAD i nekoliko drugih Zapadnih zemalja protive se bilo kakvom predlogu koji daje novim članicama pravo veta, a u okviru Afričke unije, Egipat se protivi predlogu Nigerije za usvajanje G4 predloga kojim se ukida pravo veta novim članicama, što bi omogućilo stvaranje reformisanog Saveta koji ne poseduje stalnog člana sa većinskim muslimanskim stanovništvom.
Afrika
Trenutno, nijedna zemlja iz Afrike ima stalno mesto u Savetu bezbednosti pa je ovo jedan od većih razloga za pokretanje reformi, kako bi jedna od Afričkih nacija dobila to mesto. Postoji nekoliko značajnih razloga zašto Afrika ima dobre šanse za sticanje stalnog člana u Savetu bezbednosti:
Afrika je drugi po veličini i naseljenosti kontinent, odmah iza Azije (u čijem slučaju, Kina već poseduje stalno članstvo, a Japan i Indija konkurišu za mesto).
Afrika ima više članova u Ujedinjenim nacijama nego bilo koji drugi kontinent.
Afrika, u celini, se nesmatra pretnjom međunarodnom miru i bezbednosti.
Trenutno ima podršku većeg dela Južne Amerike i Indije (Alijansa Jug-Jug) i Japana od G4 nacija. Takođe postoji jaka podrška Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske za više političkih predstavnika iz Afrike.
Iako nijedna država iz Afrike nije još formalno predstavljena kao kandidat za članstvo u Savetu bezbednosti, Južna Afrika i Nigerija se već smatraju za jake kandidate. Južna Afrika je najveća i najrazvijenija ekonomija na kontinentu, a Nigerija je najnaseljenija zemlja i veliki doprinosioc trupama UN za mirovne operacije.
U popularnoj kulturi
Prevodilac je film iz 2005. godine čija radnja govori o izmišljenom Afričkom državniku, po svemu sudeći zasnovana na Zimbabveanskom predsedniku Robertu Mugabeu, koji nastoji da izbegne optužnicu od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za suđenje pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS) pod optužbom za zločine protiv čovečnosti. Australija, Novi Zeland, i međunarodne organizacije za ljudska prava su podržale poziv za podizanje optužnice protiv Mugabea. Pošto Zmbabve nije potpisnica statuta MKS, za suđenje je potrebno ili optužba od strane Saveta bezbednosti, ili da Zimbabve prihvati nadležnost Međunarodnog krivičnog suda.
