Rukoveti su ciklus od petnaest muzičkih rapsodija, kojima se obično pridodaju Primorski napjevi kao šesnaesta. Komponovao ih je srpski kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac u periodu od 1883. do 1909. Kao muzičku osnovu koristio je srpske narodne melodije i neke melodije bliskih susednih naroda.
Reč rukovet, Stevan Mokranjac je preuzeo iz narodnog govora. Time je dočarao viziju spleta ili rukoveti livadskog cveća, koje podseća na pregršt narodnih pesama. Tako su rukoveti postale muzički pojam, sinonim za rapsodiju umetnički obrađenih i povezanih narodnih pesama. Svojom formom, rukoveti se inspirišu i nadovezuju na delo „Kolo“ Josifa Marinkovića.
Pri komponovanju rukoveti, Mokranjac se vodio sledećim principima:
- Preuzete narodne melodije su bile odabrane po visokom muzičkom kvalitetu. Mokranjac ih je izabrao između blizu 500 narodnih pesama koje je sakupio.
- Pesme su grupisane prema srodnosti teme ili kraja iz koga potiču
- Mokranjac se trudio da svaka rukovet čini stilsku celinu. Tu je, po uzoru na druge ciklične muzičke forme kao što su svita i sonata, smenjivao brze i lagane pesme, vesele i tužne. Time je učinio rukoveti raznovrsnim i zanimljivim. U prve dve rukoveti Mokranjac po ugledu na Marinkovića koristi veći broj pesama, ali u kasnijim rukovetima ograničava broj muzičkih tema.
- Narodne melodije nisu u osnovi menjane. Mokranjac je insistirao na detaljnoj umetničkoj obradi ovog materijala, na primer primenom polifonije i kontrapunkta.
- U rukovetima je naglašena psihološka veza reči i muzike. Mokranjac često režira dijalog muškog i ženskog hora, gotovo na operski način. Najlepši takvi primeri su u petoj i jedanaestoj rukoveti.
Prva rukovet, Iz moje domovine (1883)
Ova, i jedna verzija četvrte rukoveti, su jedine rukoveti napisane za muški hor. Ostale su za mešoviti. Obim materijala od devet pesama čini ovu rukovet stilski nejedinstvenom. Kompozitor pokušava da ostvari celovitost ponavljanjem melodija. Mladi Mokranjac se ovde ugleda na starijeg kolegu Marinkovića.
Strofe prve pesme, „Bojo mi Bojo“, ponavljaju se posle druge („Jarko sunce otskočilo“). Motivi iz prve i treće pesme („Što ti je Stano, mori“) pojavljuju se pri kraju rukoveti.
Četvrta pesma, „Karavilje, lane moje“ predstavljena je gradacijama u nekoliko strofa. „Igrali se konji vrani“ je peta melodija, a šaljiva pesma „Reče Čiča“ je šesta. Sedma pesma „Protužila pembe Ajša“ je duet tenora i basa. Osmi je kratak motiv „Imala majka, jado“. Efektno finale prve rukoveti predstavlja pesma „Imala baba jedno momče“.
( ͡° ͜ʖ ͡°)
Druga rukovet, Iz moje domovine (1884)
Ton druge rukoveti je romantičan i lirski. Mokranjac upotrebljava manji broj melodija (pet) nego u prvoj rukoveti (devet). Osećaju celovitosti doprinosi i tonalno jedinstvo gde se koristi samo Ef-dur i ef-moll.
Pesme tri melodije koje sačinjavaju ovu rukovet su:
- "Osu se nebo zvezdama"
- "Smilj Smiljana"
- "Jesam li ti, Jelane" (baritonski solo)
- "Maro Resavkinjo" (baritonski solo).
Rukovet se završava duhovitom pesmom:
- "U Budimu gradu"
Treća rukovet, Iz moje domovine (1888)
Treća rukovet je sadrži devet pesama i po tome je nalik na prvu. Međutim, Mokranjac u trećoj tešnje prepliće pesme i ostvaruje bolji utisak celine.
Prva melodija „Zaspala devojka“ je dijalog muškog i ženskog hora. Druga („Urani bela“) i treća pesma („Lepo ti je javor urodio“) date su samo kao fragmenti. Naredne dve melodije se međusobno prepliću u obliku sličnom rondu. To su baritonska „Tekla voda Tekelija“ odnosno altovska „Razbole se Grivna mamina“. Pesme „Aoj Neno“ i „Ovako se kuća teče“ predstavljaju stilsku celinu, iako su među njih ubačeni motivi sevdalinke „Čimbirčice“ i šaljive teme „Ala imaš oči“. Dinamično kolo na kraju rukoveti se iznenada prekida stihom „Niko ne zna kako mi je“.
Četvrta rukovet, Mirjana (1890)
Ovo muzičko delo nema formu rukoveti, jer se sastoji iz samo jedne melodije, „Mirjano“. Melodija pripada kategoriji orijentalizovanog gradskog folklora, odnosno sevdalinkama. Postoje dve verzije ove rukoveti; u E-duru za solo bas i mešoviti hor i u Be-duru za solo tenora i muški hor. U obe verzije postoji pratnja klavira i kastanjeta.
Peta rukovet, Iz moje domovine (1892—1893)
Peta rukovet sadrži najviše pesama, čak jedanaest. U odnosu na prve četiri, peta rukovet je iskorak u muzičkom kvalitetu. Uprkos raznovrsnosti građe, Mokranjac je uspeo da održi celovitost ovog muzičkog dela.
Posle žive početne pesme „Šta to miče“, sledi polagana „A što si se Jano“, da bi posle reprize prve došlo do lirskog razgovora soprana i tenora u pesmi dok je srna ili košuta „Konja sedlaš“. Melodija „Povela je Jela“ odlikuje se gradacijama ostvarenim promenom horske fakture, što se posle kratke muzičke epizode „Moj se dragi na put sprema“, ponavlja u pesmi „Lele Stano, mori“. Ova poslednja se kroz šest strofa razvija od tihog početka do dramske kulminacije glasova šestoglasnog hora. Sedma pesma, „Oj za gorom“, odlikuje se pastoralnim karakterom. Naredne dve pesme, „Oj, devojko“ i „Višnjičica rod rodila“, su isprepletene. Melodija bogato ukrašena motivima, „Ajde, mori, momčeto“, predstavlja efektan završetak pete rukoveti.
Tekst Pete rukoveti:
Šta to miče kroz šibljiče?
Stoj, doro, stoj, dobro,
stan', stan', stan', devojko, dušo moja,
stoj, ne begaj!
A što si se, Jano, rosom orosila?
... Da l' je srna ja l' košuta?
Stoj, doro, stoj, dobro,
stan', stan', stan', devojko, dušo moja,
stoj, ne begaj!
"Konja sedlaš, kud se spremaš,
ah, moj Kojo, ime moje,
ah, moj Kojo, Kokane?"
"Ja se spremam Beogradu,
moja Fato, moje zlato,
moja dilber-gospođo!"
Povela je Jela dva konja na vodu,
jedno bratovoga, drugo vojnovoga.
Bratovoga konja mutnom vodom poji,
vojnovoga konja bistrom vodom poji.
Moj se dragi na put sprema,
i peva, zlato moje, i peva -
a ja, jadna, konja sedlam,
i plačem, sunce moje, i plačem.
Lele, Stano, mori, malka Stano! Iha!
Za Stana se, mori, Budim bije,
Bile, bile, mori, tri godine
Budim grada, mori, bezistena.
Najmeli se, mori, kleti Turci,
pa razbile, mori, Budim-grada bezistena!
Zarobile, mori, malka Stana!
Lele Stano, mori, malka Stano!
Oj, za gorom, za zelenom,
nešto jasno podvriskuje,
baš ko grlo devojačko.
Ode momče da obiđe,
al' devojče savezano
tankom žicom ibrišima,
pak se moli mladu momku:
"Odreši me, mlad junače,
ja ću tebi seja biti!"
"Imam seju i kod kuće!"
"Odreši me, mlad junače,
ja ću tebi ljuba biti!"
Odreši je mlado momče,
odvede je belu dvoru.
Oj, đevojko, dušo moja...
Višnjičica rod rodila...
... Đe 'no sinoć s tobom stoja',
ostade mi sablja moja!
... Nema višnju koj da bere...
Ajde, more, momičeto,
da igrame, da pevame!
"Kak' će, ludo, mlado,
da igrame, da pevame?
Jošte nisam kokoškite
nahranila, nakrmila!"
Ajde, more momičeto,
da igrame, da pevame!
Haj, haj, ludo, mlado,
da igrame, da pevame!
Šesta rukovet, Hajduk Veljko (1892)
U vreme dok još nije završio petu rukovet, Mokranjac je komponovao šestu. Za temu ove rukoveti uzeo je legendu o junaku svoga rodnog kraja Negotinske krajine. Povod za komponovanje ovog dela bilo je otkrivanje spomenika Hajduk Veljku u Negotinu 13. jula 1892. Tom prilikom je ova rukovet doživela svoju premijeru.
Prva pesma „Knjigu piše Mula paša“ je tenorska deonica, povremeno praćena odgovorom hora. Kao kontrast herojskom segmentu sledi lagana lirska ljubavna melodija „Raslo mi je bagrem drvo“. Za njom idu dve kraće pesme-epizode: „Hajduk Veljko po ordiji šeće“ i „Kad Beograd Srbi uzimaše“. Rukovet se završava upečatljivim i melodičnim horskim finalom „Bolan mi leži Kara Mustafa“.
Sedma rukovet, Pesme iz Stare Srbije i Makedonije (1894)
Već u drugoj rukoveti je očigledno da Mokranjac teži da postigne stilsko jedinstvo kompozicija, a to od sedme rukoveti postaje pravilo. Prve dve brze pesme „More, izvor voda izvirala“ i „Ajde, ko ti kupi kulančeto“, sledi tenorska melodija praćena muškim horom „Što li mi je“. Četvrta i peta pesma su ponovo brze. To su skerco „Poseja dedo“ i kolo „Varaj Danke“ čija muzika podseća na zvuk gajdi.
Osma rukovet, Pesme sa Kosova (1896)
Melografski materijal za ovu rukovet Mokranjac je prikupio prilikom posete Prištini 1896. Poletna i ritmična prva pesma „Džanum na sred selo“ je u kontrastu sa laganom i tužnom drugom, „Što Morava mutna teče“. Poput skerca u sonetnom ciklusu deluje treća pesma „Razgrana se grana jorgovana“. Poslednja pesma je razigrana tema „Skoč’ kolo“.
Deveta rukovet, Pesme iz Crne Gore (1896)
Crnogorske melodije su predstavljale izazov za obradu usled skučenosti svog melodijskog opsega. Mokranjac je ove napeve obradio koristeći nesvakidašnja harmonska rešenja. To je najočiglednije u završnoj pesmi „U Ivana gospodara“, gde su muzičke fraze nesimetrično građene i završavaju se disonantnim akordom. Tri prve pesme ove rukoveti su „Poljem se nija“, „Rosa plete ruse kose“ i „Lov lovili građani“.
Deseta rukovet, Pesme sa Ohrida (1901)
Mokranjac je komponovao desetu rukovet u vreme pune umetničke snage i zrelosti. Ovo delo predstavlja vrhunac njegove delatnosti na polju svetovne muzike i postalo je savršen obrazac umetničke stilizacije narodnih muzičkih tema.
U desetoj rukoveti su se složili svi poželjni elementi: odlične melodijske teme, jasna forma od 3 brza i naizmenično dva lagana stava, kao i majstorsko primenjena harmonska rešenja. Primer za nova harmonska rešenja možemo da čujemo u melodiji „Biljana platno beleše“ koja je umetnička parafraza narodne pesme. Mokranjac ovu pesmu oživljava oscilirajući između Be-dura i ge-mola, i kombinacijom ženskih glasova i tenora. Druga pesma, „Do tri mi puške puknale“, dočarava tužna osećanja, da bi treća („Dinka dvori mete“) opet bila živahna. Četvrta pesma „Pušči me“ odlikuje se klasičnom jednostavnošću i smatra se za jedan od najuspelijih mokranjčevih laganih stavova. Završna pesma „Niknalo cvekje šareno“ je melodična i ispunjena veselim akordima.
Jedanaesta rukovet, Pesme iz Stare Srbije (1905)
Svojom formom (Allegro-Adagio-Scherzo-Finale) ova rukovet podseća na osmu rukovet. Osećaju jedinstva doprinosi to što su prva i poslenja pesma u Ef-duru. Rukovet počinje veselom pesmom „Pisaše me, Stano mori“, gde se smenjuju dijaloške fraze muškog i ženskog hora. Naredna melodija, „Crna goro“, veoma je setnog karaktera. Treća pesma „Oj, Lenko, Lenko“ ističe se ritmičnošću u petčetvrtinskom taktu. Posle kratkog ponavljanja prethodne muzičke teme, rukovet se završava blistavim kolom „Kalugere, crna dušo“.
Dvanaesta rukovet, Pesme sa Kosova (1906)
Dvanaesta rukovet je lirska po svom karakteru. Najlepši stav je četvrta pesma, „Cvekje cafnalo“, koja se ističe lepotom melodije i harmonizacije. Njoj prethode pesme: „Deka si bila“, „Aman, šetnala si“ i „Da l’ nemam, džanum“. Finale dvanaeste rukoveti je živahna pesma „Sedi mi moma na pendžeru“.
Trinaesta rukovet, Iz moje domovine (1907)
Mokranjac je trinaestu rukovet napisao u dve sasvim različite verzije. Varijante su različite po tonalitetu i detaljima obrade. Splet pesama sačinjavaju dva naizmenična lagana i dva brza stava. Rukovet počinje tužnom pesmom „Devojka junaku prsten povraćala“, a nastavlja se vedrom „Oj, ubava mala momo“. Treća pesma „Slavuj pile“ stoji u kontrastu sa završnom duhovitom temom „Krce, krce, nova kola“.
Četrnaesta rukovet, Pesme iz Bosne (1908)
Pesme iz Bosne u četrnaestoj rukoveti se odlikuju širinom melodijske skale. To se najbolje ilustruje u prvoj („Kara majka Aliju“) i četvrtoj pesmi („Štono mi se Travnik zamaglio“). Druga pesma je melanholična „Svaka ptica u šumici“, da bi treća bila poletna melodija „Devojka viče“. Završna pesma, „ bor“, karakteristična je po kontrastu između laganog uvoda i živahne razrade.
Petnaesta rukovet, Pesme iz Makedonije (1909)
Muzički materijal upotrebljen u petnaestoj rukoveti je veoma melodičan. Sama rukovet se odlikuje prefinjenom izražajnošću. Prva pesma „Marije, bela Marije“ je elegična, dok su naredne dve, „Obasjala mesečina“ i „Bog da ga ubije, mamo“, veoma ritmične. Sledi tenorski solo „Prošeta, majko, devet godini“ u orijentalnom maniru. Rukovet zaključuje graciozna pesma „Sejala Dinka bosiljak“.
Primorski napjevi (1893)
Primorski napjevi se po formi potpuno uklapaju među ostale rukoveti. Ove pesme je još ranije prikupio i obradio Slavoljub Lžičar. To su osam vedrih i zvonikih mediteranskih durskih melodija.
Primorske napjeve sačinjavaju pesme: „Vozila se šajka, mala barka“, „Zbogom, neharna dušo“, „Popuhnul je tihi vjetar“, „Aj, zelena, zelena“, „Oj, Jelena, vodo ti ledena“, „Zibala Jane“, „Vrbniče nad morem“ i završna „Majka Maru preko mora zvala“.
Literatura
- Delo Stevana Mokranjca, Petar Bingulac, Beograd 1981.
- Prikaz kompozicija, Vlastimir Peričić, Beograd 1981.
