Ruža (lat. Rosa) je rod zeljastih biljaka iz porodice ruža (Rosaceae). Uzgaja se zbog lepih mirisnih cvetova i do danas postoje mnogi hibridi i kultivari ruža koji se međusobno razlikuju po boji i izgledu cveta, mirisu i postojanju trnova. Postoji veliki broj divljih ruža, čiji se plod (šipak, šipurak) bogat vitaminom C koristi u ishrani i za pripremu čajeva. Od oko 100 vrsta roda ruža u Srbiji raste dvadesetak.
Ruža se pored svoje lepote i mirisa kao ukrasno cveće koristi u: kozmetici, medicini i kulinarstvu.
Samonikli endemi
Kod nas najviše raznih samoniklih ruža raste na Dinarskom kršu, gdje je poznato blizu stotinu raznih vrsta, podvrsta i divljih križanaca iz roda Rosa[1]. Desetak njih su isključivi endemi koji rastu samo na našem kršu, a te su uglavnom iznimno dekorativne i otporne biljke koje uspjevaju na suhim kamenjarama: na Dinarskim planinama su to Rosa dinarica (cvijet ružičast), R. dalmatica (mliječnobijela), R. malyi (tamna krvavo-grimizna), R. portenschlagiana (svjetlocrvena), te uz Jadran još R. liburnica (bijela), R. istriaca (ružičasta), itd.
U kulinarstvu ruža često služi kao začin ali se u nekim krajevima (Bugarska) pravi slatko ili džem od ruže a kao poslastica najpoznatiji je ratluk sa ukusom ruže.
Ruža u medicini
Ruža (naročito divlja ruža šipak) se ranije ( i danas) koristila za čajeve protiv raznih tegoba a danas se sastojci ruže i šipka koriste za spravljanje lekova.
Uzgoj ruža
Grm ruže sorte Heidetraum
Ruže se sade u proleće i u jesen, na dobro pripremljenu zemlju. Mesto na kome se sadi ruža mora biti dobro osunčano, bar 5 sati dnevno. A razmak između sadnica barem pola metra. U iskopanoj rupi pomešate sitnu zemlju, đubrivo, naročito stajsko, i treset, a povrh svega dodate sloj čiste zemlje na koji stavljate ružu. Ružu treba dobro i redovno zalivati i paziti da se ne zalije list. Iako ruže napadaju mnoge bolesti i štetočine, negovane ruže dosta su otporne. Pred zimu treba ih zaštititi od mraza.[1]
