Radomir Lukić (31. avgust 1914. - 31. maj 1999.) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava.
Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici u Miloševcu kod Velike Plane. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava.
Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član.
Radomir D. Lukić je napisao prvi udžbenik sociologije u Srbiji.
Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz Fondacije "Radomir D. Lukić". Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime "Radomir Lukić". Ispred zgrade suda u Velikoj Plani i u Malom Tašmajdanu u Beogradu ima spomen biste.
Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4600 stranica. Među studentima je slovio za strogog profesora koji se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti.
Sahranjen je u rodnom Miloševcu.
