Položaj LGBT osoba u Argentini je bolji nego u drugim državama Južne Amerike. Argentina je jula, 2010. godine priznala pravo istopolnim osobama da sklapaju brakove i usvajaju decu. Glavni grad, Buenos Aires je jedan od najotvorenijih gradova za LGBT osobe u regionu.
Premda su dobrovoljni, nekomercijalni istopolni odnosi između odraslih osoba bili legalni od 1887. godine, nije bilo zakona koji bi štitili LGBT osobe, a javnost je imala negativan stav prema njima.[3]
Tokom 19. veka literatura je tretirala homoseksualnost kao medicinski problem, optužbe za homoseksualnost su bile korišćene u političke svrhe i o njoj se govorilo kao o nečemu što su u Argentinu doneli stranci.[3]. Jedina slika o homoseksualnosti koja je postojala u javnosti bila je prostitucija u gradovima i na javnim mestima koja su korišćena za cruising. Godine 1914. predstava koja je imala homoseksualnu tematiku, Los Invertidos, bila je zabranjena, ali su medicinski časopisi mogli da objavljuju teme o homoseksualnosti.
Policijska maltretiranja gejeva su postala češća tokom prvog vojnog udara, 1930. godine, koji označva početak beslavne decenije. Godine 1936. masovna hapšenja gej muškaraca podstakla su legalizaciju gej prostitucije, sa argumentom da muškarci postaju homoseksualni iz očaja.[4] Izveštaji iz doba peronizma (1946-1955) su nejasni i kontradiktorni. Godina 1946. Eva Perón je dala ličnu zaštitu Miguelu de Molini, a neki izveštaji govore o tome da je Juan Perón naredio policiji i vojsci da ne učestvuje u maltretiranju gejeva.[5]
Prave LGBT organizacije su bile Nuestro Mundo (1969) i Safo (1972). Zajedno su predstavljale front za gej oslobođenje, koji je tražio saradnju sa političkom levicom u cilju poboljšanja građanskih prava LGBT osoba. Puč 1976. godine je iskorenio ovaj pokret i mnogi aktivisti i aktivistkinje su među hiljadama nestalih ljudi.[3] Povratak demokratiji 1983. godine omogućio je stvaranje LGBT pokreta.
Premda nije zvanično priznata do 1992. godine, organizacija Comunidad Homosexual Argentina je imala javne kampanje za ljudska prava LGBT osoba. Od 1987. godine lezbejka prava je zastupala organizacija Cuadernos de Existencia Lesbiana. Od 1990-ih primećuje se značajniji progres po pitanju prava i odnosa društva prema LGBT osobama.
Tokom početnog perioda demokratizacije otvoreni su prvi gej barovi i LGBT zajednica je postala vidljivija, organizovale su se povorke ponosa, festivali, objavljivali časopisi i politički aktivizam je postao jači. Dva grada, Buenos Aires i Rosario su donela zakone o zabrani diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije.
Istopolni brakovi su omogućeni 15. jula, 2010. godine, nakon što su se oba doma argentinskog parlamenta izjasnila u korist predložeog zakona. Istopolni parovi su ovim dobili isti nivo zaštite i beneficija kao i heteroseksualni parovi. Zakon omogućuje i usvajanje dece od strane istopolnih parova. Neki gradovi, takođe, imaju građanske zajednice, koje daju manji stepen prava od brakova. Građanske zajenice su omogućene i istopolnim i raznopolnim parovima.
Prema istraživanju javnog mnenja, početkom 2007. u Buenos Airesu je 75% građana i građanki podržavalo istopolne brakove.[8]
Presude suda, 2009.
Novembra, 2009. sud je doneo presudu da je zabrana istopolnih brakova neustavna i dozvolio je gej paru, Alexu Freyri i Joseu Maria Di Bellu, da se venčaju. Šef vlade Buenos Airesa je izjavio da vlada nema nameru da ulaže žalbu na presudu. Par je venčan 28. decembra, 2009. godine, kao prvi gej par koji je venčan u Južnoj Americi.[9]
Do donošenja zakona o istopolnim brakovima, u Argentini je venčano osam istopolnih parova na osnovu odluka suda.[10]
Transrodnost
Gay Pride Parade u Buenos Airesu, 2007.
U nekim gradovima cross-dressing je zabranjen. Diskriminacija i maltretiranje na osnovu rodnog identiteta je i dalje problem, ali je transrodna zajednica postala bolje organizovana i vidljivija.
Godine 1997. osnovana je organizacija Asociación de Lucha por la Identidad Travesti-Transsexual koja za cilj ima zaštitu prava transrodnih osoba. Jedna od prvih pobeda je bila odluka Vrhovnog suda koji je ukinuo presudu nižeg suda po kojoj je transrodnim osobama bilo zabranjeno da se organizuju i bore za svoja prava.
Godine 2007. Vrhovni sud je doneo odluju da sedamnaestogodišnjakinja ima pravo na terapiju korekcije pola, kao i da promeni podatek u dokumentima, kako bi se poklapali sa realnim stanjem.[11]
Godine 2009. Marcela Romero je dobila pravnu bitku za promenu identiteta, nakon čega je dobila priznanje od vlade i imenovana je za počasnu članicu parlamenta. Romero je jedna od vodećih aktivistkinja za prava transseksualih osoba u Argentini.[12]
