Pokret nesvrstanih se fokusirao na nacionalne borbe za nezavisnost, iskorenjivanja siromaštva, ekonomski razvoj i suprotstavljanje kolonijalizmu, imperijalizmu i neokolonijalizmu. Oni su predstavljali 55% stanovništva planete, većinu vlada na svetu i skoro dve trećine članica Ujedinjenih nacija.
Ideja nesvrstanosti je postala jedna od najdragocjenijih tekovina posler ratnog vremena. Predsednik Tito je rekao o tome sledeće:
Pitanje nezavisnosti malih i srednjih zemalja je krupna stvar. I nesvrstanost tu igra značajnu ulogu. Ta velika uloga u prvom redu dolazi do izražaja kroz Ujedinjene nacije. Jer, vidite, sad u njima dominiraju nesvrstani. Tamo su, na primjer, neke odluke, donesene i prihvaćene, koje, recimo, SAD teško progutaju. Ne bi htio više da ponavljam, ali nesvrstane zemlje mnogo su učinile svojom principijelnom politikom, politikom nezavisnosti, nemiješanja, politikom koegzistencije.
Što znači koegzistencija? Ona ne podrazumijeva neku učmalost, da tako kažem, životarenje države sa državom, nego aktivnu suradnju. Neki veliki nisu bas jako oduševljeni sa nesvrstanošću, ali iako bi htjeli nesvrstane zemlje ignorirati, ne mogu ih spriječiti u aktivnosti. One mogu još da igraju još veću ulogu.
Važniji članovi su bili Jugoslavija, Indija, Egipat, Južna Afrika i povremeno Kina. Brazil nikada nije bio stalni član pokreta, ali je država delila mnogo ciljeva Pokreta nesvrstanih i često je slala posmatrače na konferencije Pokreta nesvrstanih. Zbog brojnog članstva u pokretu je dolazilo do razilaženja u stavovima. Na primer, Kuba je bila u savezu sa Sovjetskim Savezom tokom Hladnog rata. Indija je mnogo godina bila u savezu sa Sovjetskim Savezom protiv Kine sa kojom ima otvoren granični spor. Pokret se slomio zbog svojih unutrašnjih nesuglasica kada je Sovjetski Savez napao Avganistan 1979. Dok su neke države podržavale sovjetsku invaziju, ostale članice pokreta nisu uradile to.
Pokret nesvrstanih se po završetku Hladnog rata borio da pronađe novi smisao svoga postojanja. Novi fokus članica je produbljivanje ekonomske saradnje među zemljama u razvoju i očuvanje nezavisnosti u odnosu na najjače centre moći. Zemlje naslednice Jugoslavije su pokazale malo interesovanja za Pokret nesvrstanih od raspada zemlje, a 2004. Slovenija je, zajedno sa Maltom i Kiprom, prestala da bude članica pokreta kada je stupila u Evropsku uniju. Srbija sada ima status posmatrača kao i zemlje proistekle iz raspada Jugoslavije. Kandidatura Bosne i Hercegovine za punopravnim članstvomu u devedesetim je odbijena, a jedina Evropska punopravna članica je Belorusija.
Nastanak Pokreta nesvrstanih
Deklaracija šefova država i vlada izvanblokovskih zemalja iz 1961. godineNelson Mandela obnašao je funkciju sekretara pokreta od 1998. do 1999.Fidel Castro obnašao je funkciju sekretara pokreta od 1979. do 1983. i od 2006. do 2008.Gamal Abdel Nasser obnašao je funkciju sekretara pokreta od 1964.. do 1970.
Termin ”Nesvrstani” je prvi skovao indijski premijer Džavarhalal Nehru tokom svog govora 1954. u Kolombu, Šri Lanka. U svom govoru, Nehru je opisao pet postulata koji su korišćeni kao vodilje u kinesko-indijskim odnosima, a koje je prve smislio ondašnji kineski premijer Žu Enlai. Nazvani Pet principa miroljubive egzistencije ili Pančšil, ovi principi će kasnije poslužiti kao osnova Pokreta nesvrstanih. Tih pet principa su:
Uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta.
Uzajmano nenapadanje
Uzajamno nemešanje u unutrašnje poslove
Jednakost i uzajamna korist
Miroljubiva koegzistencija
Poreklo Pokreta nesvrstanih se može pratiti do konferencije održane u Bandungu, Indonezija, 1955. Svestke nesvrstane nacije su izrazile svoju želju da ne budu uvučene u ideološke sukobe Istoka i Zapada u Hladnom ratu. Bandung je bio značajna prekretnica za razvoj pokreta kao političke organizacije.
Ipak, 6 godina kasnije u septembru 1961, uz veliku zaslugu Josipa Broza Tita, održana je prva zvanična konferencija Pokreta nesvrstanih. Uz Tita i Nehrua, drugi istaknuti svetski lideri koji su učestvovali u stvaranju Pokreta nesvrstanih su bili Gamal Abdel Naser, predsednik Egipta, i Sukarno, predsednik Indonezije. Moskva, koja se protivila pokretu nesvrstanih, je na dan otvaranja beogradskog skupa izvršila nuklearnu eksploziju.[2]
Pokret je izgubio kredibilitet tokom sedamdesetih kada je kritikovan da u njemu postaju dominantne države koje su bile prijateljske prem Sovjetskom Savezu. Dok su vođe kao Tito, Naser, Sukarno ili Nehru mogli predstavljati ideologiju nesvrstanih, vođe poput Fidela Kastra su se zalagale za bližu saradnju sa istočnim blokom.
U poslednjih nekoliko godina pokret je kritikovao invaziju na Irak i rat protiv terorizma, pokušaje gušenja Iranskoga i Sjevernokorejskoga nuklearnog programa te osude kršanja ljudskih prava i odnosa prema malim državama. Pokret je kritizirao i američku dominaciju u UN-u i drugim međunarodnim strukturama.[5]
Samoopredeljenje Portorika
Još od 1961. pokret je podržao raspravu o slučaju prava na samoopredeljenje Portorika pred Ujedinjenim nacijama. Hostosian National Independence Movement, grupa koja se zalaže za neovisnost ostrva, ima status promatrača pri pokretu.[6]
Samoopredjeljenje za Zapadnu Saharu
Od 1973. pokret je podržao razgovore o slučaju Zapadne Sahare pred Ujedinjenim nacijama.[7]
Održivi razvoj
Reforma Ujedinjenih nacija
Saradnja zemalja juga
Kulturne različitosti i ljudska prava
Radne grupe
Visoka radna grupa za restrukturiranje Ujedinjenih nacija
Radna grupa za ljudska prava
Radna grupa za mirovne operacije
Radna grupa za razoružanje
Odbor za Palestinu
Radna skupina za Somaliju
Sigurnosni klub pokreta nesvrstanih
Stalni odbor ministara za ekonomsku saradnju
Zajednički koordinacijski odbor (Grupe 77 i Pokreta nesvrstanih)
Konferencije Pokreta nesvrstanih
Obično su se konferencije Pokreta nesvrstanih odvijale svake tri godine. Države koje su bile domaćin konferencijama su: SFRJ, Egipat, Zambija, Alžir, Šri Lanka, Kuba, Indija, Zimbabve, Indonezija, Kolumbija, Južnoafrička rebulika i Malezija.
Sledeći sastanak je održan u Kairu1964. Na njega su došli predstavnici 46 država, dok su većina novih članova bile nove afričke zemlje koje su tek stekle nezavisnost. Glavne teme konferencije su bili Arapsko-izraelski sukob i Indijsko-pakistanski sukob.
Sastanak iz 1970. u Lusaki, na kom su prisustvovale 54 države, je bio jedan od najvažnijih pošto je pokret formirao stalnu organizaciju da bi razvijao ekonomske i političke veze. Zambijski predsednik Kenet Kaunda je igrao odlučujuću ulogu u ovim događajima.
Na sastanku 1973. u Alžiru je viđeno kako se pokret nosi sa novim ekonomskim realnostima. Svetski naftni šok iz 1973. je doveo do toga da neke članice budu značajno bogatije od ostalih. Kraj povezanosti američke valute za zlato i naknadna devalvacijadolara je uklonilo jednu od najvećih pritužbi grupe.
Na sastanku 1979. u Havani je raspravljano o prednosti ”prirodne alijanse” koje su mnogi videli između Pokreta nesvrstanih i Sovjetskog Saveza. Pod vođstvom Fidela Kastra., konferencija je raspravljala o konceptu antiimperijalističke alijanse sa Sovjetskim Savezom. Premijer Jamajke Menli je održao dobro primljen prosovjetski govor. Među ostalim stvarima koje je rekao je bilo: ”Svi anti-imperijalisti znaju da je ravnoteža snaga u svetu nepovratno promenjena 1917 kada je postoja pokret i čovek u Oktobarskoj revoluciji, a Lenjin je bio taj čovek”. Menli je takođe odlikovao Kastra za ojačavanje snaga posvećenim borbi protiv imperijalizma na zapadnoj hemisferi.
.jpg)
.svg){kind=small}
,_Flag_of_Syria_(1980%E2%80%932024).svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
.svg){kind=small}
