Pacifički rat je izbio zbog sukoba Čilea i Bolivije oko kontrole nad prostorom pustinje Atacama na obali Pacifika. Ovo područje je bogato rudama minerala koje su eksploatisale čileanske kompanije podržane britanskim kapitalom. Bolivijska vlada je pokušala da podigne poreze i iskoristi rast prihoda od rudarstva, što je dovelo do sukoba.
Većina radnika u rudarskoj industriji su bili Čileanci. Oni su smatrali da je povećanje poreza neopravdano i tražili su da vlasti Čilea intervenišu. To je dovelo do diplomatske krize i rata, koji je u rat uvukao i Peru zbog njegovog tajnog saveza sa Bolivijom.
Od početka rata je bilo jasno da je pomorska prevlast na okeanu od ključnog značaja. Bolivija nije imala mornaricu, dok je Peru imao dva oklopna broda, Huáscar i Independencija. Čile je imao bolje pripremljenu mornaricu sa 2 oklopna broda i 4 korvete.
Posle manje Bitke kod Topatera, 23. marta 1879, nije bilo borbe na kopnu do završetka pomorske faze rata.
Pomorska faza rata
Čileanska mornarica je blokirala i bombardovala peruanske luke u očekivanju da će isprovocirati slabiju peruansku mornaricu da uđe u odlučujući dvoboj.
Peruanska mornarica je uzvratila blokadom čileanskih luka, čuvajući se od otvorenog sukoba sa čileanskim brodovima.
U prvom velikom sukobu, pomorskoj Bici kod Iquique, koja se odigrala 21. maja1879, peruanski brodovi su probili čileansku blokadu Iquiquea. Brod Huáscar je potopio čileanski drvenu korvetu Esmeralda, dok je peruanski brod Independencija nasukan.
Pomorska bitka kod Ikikea. Sukob brodova Esmeralda i Huáscar.
Kapetan Esmeralde, Arturo Prat, postao je nacionalni heroj Čilea, jer je poginuo jurišajući na Huáscar kada je ovaj udario na njegov brod. Peruanski kapetan Huáscara, Miguel Grau, takođe je stekao visoku reputaciju i čin kontraadmirala. Ne samo što je pobedio u sukobu, već je spasao preživele sa Esmeralde i napisao pismo saučešća udovici kapetana Prata. Ali, Huáscar je ostao jedini peruanski brod sposoban za borbu.
Tokom narednih 6 meseci, brod Huáscar je sam odolevao čileanskoj mornarici i još napadao čileanske luke. Uz to, potopio je 16 čileanskih brodova, i zarobio nekoliko drugih.
Čileanska mornarica je konačno, u akciji 6 brodova, onesposobila i zauzela Huáscar Bici kod Angamosa, 8. oktobra1879. U ovoj bici je poginuo admiral Grau.
Zauzimanjem Huáscara, Čile je obezbedio prevlast na moru do kraja rata.
Kopnena faza rata
Nakon pobede na okeanu, čileanska vojska je počela kopneni napad na Peru. Bolivijska vojska se pridružila peruanskoj u odbrani, ali se pokazala kao nepouzdan saveznik.
Čileanska armija je bila nadmoćna u većini okršaja. Posle pobede u bitkama kod San Fransiska (19. novembra 1879.) i „Bitke završetka savezništva“ (Batalla del Alto de la Alianza, 26. maja 1880.), Bolivija je odustala od rata, peruanska vojska je praktično bila uništena, a Čile je zauzeo južne provincije Perua.
Čileanske snage su 7. juna 1880, u krvavoj Bici kod Arice zauzele ovaj peruanski grad. U toj borbi je poginulo 479 čileanskih i skoro 900 peruanskih vojnika.
Oktobra 1880, Sjedinjene Američke Države su pokušale da diplomatski razreše ovaj sukob. Predstavnici Čilea, Bolivije i Perua su se sastali na američkom brodu u zalivu Arike, ali su diplomate Perua i Bolivije odbili da priznaju teritorijalne gubitke i napustili su pregovore.
Čileanska vojska je u januaru 1881, krenula u marš prema prestonici Perua, Limi. Ostaci peruanske vojske i naoružani civili Perua nisu uspeli da se suprotstave invaziji. Čileanski vojnici su zauzeli grad, i pri tom opljačkali stanovništvo da bi osigurali svoja primanja. U apsurdnoj situaciji, političari u Čileu nisu bili zainteresovani da obezbede platu za armiju koja se borila daleko od Čilea.
Iako nadmoćna, armija Čilea nije uspela da potpuno pokori široki prostor Perua. Otpor Peruanaca je podržavala vlada SAD-a. Čileanci su u Bici kod Huamachuca, jula 1883, porazile peruanski pokret otpora, što je utrlo put potpisivanju mirovnog ugovora iste godine.
Posledice rata
Granice Čilea, Bolivije i Perua pre i posle rata
Mirovnim Ugovorom iz Ankona iz 1883, peruanska Provincija Tarapaca i bolivijska Primorska provincija (danas pod imenom: Regija Antofagasta) su dodeljene Čileu. Čile je na 10 godina okupirao provincije Tacna i Arica, posle kojih je narod na plebiscitu trebao da odluči kojoj državi će pripasti ove provincije. Plebiscit nije održan, već je 1929, uz posredovanje SAD-a, postignut dogovor da Čile zadrži Ariku, a da Peru preuzme teritoriju Tacne i dobije 6 miliona američkih dolara naknade.
Bolivija je 1884. potpisala sporazum kojim je Čileu prepustila celu svoju pacifičku obalu uključujući i provinciju Antofagasta. Ovaj dogovor je potvrđen 1904. Čile se obavezao da sagradi železničku prugu od La Paza do luke Arica, i garantovao slobodan tranzit bolivijske robe kroz svoju teritoriju.
Pacifički rat je ostavio duboke traumatične posledice na bolivijsko i peruansko društvo. I dan danas, posledice Pacifičkog rata su aktuelna tema u štampi i prepreka u normalizovanju diplomatskih i ekonomskih odnosa sa Čileom.
Nasuprot njima, za Čile su posledice rata bile veoma pogodne. Poreski prihodi države su porasli za 900%, između 1879. i 1902, usled prihoda od osvojenih rudom bogatih teritorija. Međutim, da bi održao neutralnost Argentine tokom rata, Čile je morao da odustane od svojih teritorijalnih zahteva u Patagoniji. Jedna od posledica rata bila je porast britanskog uticaja na čileansku ekonomiju i politiku.
