Oset ili osećaj (sanskrit, pali: vedanā) je jedan od ključnih pojmova budističke psihologije. Prema Budinom učenju, postoje tri osećaja: osećaj prijatnosti, osećaj bola i osećaj ni prijatnosti ni bola (neutralan).[1]
Vedana je goli utisak opažen kao prijatan, neprijatan (bolan) ili neutralan (ravnodušan). Zato ga ne treba mešati sa emocijama.[2] Naknadne emotivne, moralne ili duhovne vrednosti povezane sa osetom pripadaju mentalnim tvorevinama (sankara).
Iako oseti mogu biti prijatni, za Budu je sve što se oseća unutar patnje.[3]
Nastanak osećaja
Kao što spajanjem i trljanjem dva drvena štapa nastaju toplina i vatra, a njihovim razdvajanjem prestaju, tako je i sa osećajima: u zavisnosti od čulnog utiska nastaje odgovarajući osećaj; prestankom čulnog utiska prestaje i odgovarajući osećaj.[4]
Oset nastaje kad su prisutna tri uslova: čulo, predmet i svest. Spoj ova tri faktora, u budističkoj psihologiji je mentalni, a ne fizički proces.[2]
Baš kao što nebom duvaju različiti vetrovi: sa istoka, zapada, severa i juga, vetrovi koji nose prašinu i bez prašine, hladni i topli vetrovi, blagi i snažni vetrovi; slično tome, nastaju u ovom telu različite vrste oseta: prijatni, neprijatni i neutralni.[5]
Oseti od slika, zvuka, mirisa i ukusa su uvek neutralani, a prijatno ili neprijatno opažanje nastaje naknadno. Telesni dodir može uzrokovati prijatan i neprijatan osećaj. Misaoni kontakt može izazvati zadovoljstvo, tugu ili ravnodušan osećaj.[2]
Oset se može zaustaviti na nivou ogoljene senzacije. Tada nema vrednovanja oseta emotivno ili intelektualno.[2]
Oset, u budističkom smislu, jeste jedna od pet gomila koje čine ono što se naziva "osobom". Oset je jedna od četiri mentalne gomile; ostale tri su opažanje, mentalni sklopovi i svest.
Sam oset je uslovljen, i on uslovljava druge faktore. U lancu uslovnog nastanka, ovo je izraženo karikom: "doticaj uslovljava osećaj" (phassa paccaya vedana). Ukoliko iz toga uslede osećaji, onda se prelazi na sledeću kariku: "osećaj uslovljava žudnju" (vedana paccaya tanha).[2]
Na pitanje koja je razlika između mudraca i običnog čoveka, kad oboje osećanju prijatnost, bol i neutralan osećaj, Buda odgovara:
Kada ga pogodi osećaj bola, običan čovek žali, tuži i jadikuje, udara se u grudi, postaje mahnit. Tako on oseća dva bola, fizički i mentalni. Baš kao što čovek pogođen jednom strelom ubrzo potom biva pogođen i drugom, isto tako će i on osećati bol dve strele. Ali sledbenik plemenitih, kada ga pogodi osećaj bola, ne žali i ne jadikuje. Tako on oseća samo jedan bol, fizički, ali ne i mentalni.[6]
Dalje Buda poentira razliku:
Doživljavajući osećaj zadovoljstva, sa njim se ne poistovećuje. Doživljavajući osećaj bola, sa njim se ne poistovećuje. Doživljavajući osećaj ni zadovoljstva ni bola, sa njim se ne poistovećuje. To znači da znalac, sledbenik plemenitih, nije vezan za rođenje, starost i smrt, za žalost, naricanja, bolove, uznemirenost i očaj. On nije vezan, kažem vam, za nespokojstvo i patnju.[6]
Obzirom da su osećaji prolazni i po svojoj prirodi podložni promeni, Buda ih je odredio kao uzročnike patnje koje treba prevazići.[7] On je govorio da je opasnost kod osećaja to što su nestalni, a izlaz je u napuštanje želje za njima.[8]
Osećaj prijatnosti treba posmatrati kao izvor patnje. Osećaj bola treba posmatrati kao strelu. Osećaj ni prijatnosti ni bola treba posmatrati kao nestalan.[9]
