Nekrotična rana na nozi uzrokovana ujedom otrovnog pauka
Nekroza (od grčkogνεκρός, mrtav) je naziv za preranu smrt ćelija i živih tkiva. Nekrozu uzrokuju spoljni faktori, kao što su infekcije, toksini ili povrede. Razlikuje se od apoptoze, koja predstavlja prirodno uzrokovanu ćelijsku smrt. Dok apoptoza često ima pozitivne efekte na organizam, nekroza je gotovo uvek štetna, a može biti i fatalna.
Ćelije koje umiru usled nekroze obično ne šalju iste hemijske signale imunskom sistemu kao što to čine ćelije koje prolaze kroz apoptozu. Ovo sprečava fagocite da lociraju i sprovedu fagocitozu nad mrtvim ćelijama, što vodi do nagomilavanja mrtvog tkiva i ostataka ćelija na i oko mesta ćelijske smrti. Zbog ovoga je često neophodno da se nekrotično tkivo ukloni hirurškim putem.
Uzroci
Ćelijsku nekrozu mogu da izazovu brojni spoljašnji uzročnici, kao što su povreda, infekcija, kancer, infarkt, otrov i zapaljenje. Na primer, infarkt (blokada dotoka krvi u mišićno tkivo) uzrokuje nekrozu mišićnog tkiva usled nedostatka kiseonika u pogođenoj ćeliji, kao na primer kod infarkta miokarda—srčanog udara. Otrovi određenih pauka i zmija mogu da izazovu nekrozu tkiva oko mesta ujeda. Takođe, nekrozu može da izazove infekcija streptokoka grupe A (jedna od takozvanih bakterija koje izjedaju meso).
Nekrotičko tkivo ne prolazi kroz iste hemijske reakcije kao normalno umiruće apoptičko tkivo. Iznenadno otkazivanje jednog dela ćelije okida takozvanu kaskadu događaja. Osim odsustva signala imunskom sistemu, ćelije koje prolaze kroz nekrozu mogu da ispuštaju štetne hemikalije u okolno tkivo. Na primer, ćelije sadrže male organele, lizozome, koje su u stanju da svare ćelijski materijal. Oštećenje membrane lizozoma može da dovede do otpuštanja enzima koji se u njemu nalaze, i time do uništenja drugih delova ćelije. Još gore, kada ovakvi enzimi budu otpušteni iz ćelije mogu da izazovu lančanu reakciju daljih ćelijskih smrti. Ako dovoljna količina povezanog tkiva podlegne nekrozi, stanje se naziva gangrenom. Ispravna nega i lečenje rana nastalih od životinjskih ujeda igraju ključnu ulogu u sprečavanju ovog tipa raširene nekroze. Tokom hirurške biopsije, ova nekrotička lančana reakcija se zaustava fiksacijom ili zamrzavanjem.
Nekroza tipično počinje ćelijskim nadimanjem, varenjem hromatina, disrupcijom ćelijske membrane i membrana organela. Kasnu nekrozu odlikuje ekstenzivna hidrolizaDNK, vakuolacija endoplazmatičnog retikuluma, raspad organela i liza ćelije. Otpuštanje intracelularnog sadržaja nakon probijanja ćelijske membrane je uzrok zapaljenja tokom nekroze.
Morfološke šeme
Može da se razlikuje sedam morfoloških šema nekroze:
Koagulativna nekroza se obično javlja u hipoksičnim (nizak nivo kiseonika) sredinama, kao kod infarkta. Obrisi ćelija ostaju nakon ćelijske smrti, i mogu se posmatrati svetlosnim mikroskopom.
Likuefaktivna nekroza je obično povezana sa ćelijskim uništenjem i stvaranjem gnoja (na primer tokom pneumonije). Ovo je tipično bakterijska ili ponekad gljivična infekcija usled njihove sposobnosti da stimulišu inflamatornu reakciju. Neobično je da ishemija (sprečavanje dotoka krvi) u mozgu proizvodi likuefaktivnu a ne koagulativnu nekrozu, usled nedostatka značajnije količine stroma.
Sirasta nekroza je specifičan oblik koagulativne nekroze koji tipično uzrokuju mikobakterije (na primer tuberkuloza), gljivice, i neke strane supstance. Može da se posmatra kao kombinacija koagulativne i likuefaktivne nekroze.
Lečenje nekroze se tipično sastoji od dva različita procesa. Obično prvo mora da se sanira uzrok koji je doveo do nekroze, pre nego što se povede računa o samom umrlom tkivu. Na primer, žrtva ujeda pauka ili zmije će prvo primiti protivotrov kako bi se zaustavilo širenje toksina, dok će inficirani pacijent primiti antibiotike.
Nakon što je početni uzrok nekroze odstranjem, nekrotično tkivo svejedno ostaje u telu. Ne dolazi do reakcija imunskog sistema na apoptozu u vidu automatskog razlaganja i recikliranja ćelijskog materijala.
Standardna terapija koja se primenjuje u slučaju nekroze (rane, dekubitis, opekotine itd) je hirurško odstranjivanje nekrotičnog tkiva. U zavisnosti od stepena nekroze, ovo može da varira od odstranjivanja malih delova kože do potpune amputacije zahvaćenih ekstremiteta ili organa. Druga opcija je hemijsko uklanjanje pomoću enzimskog razlažućeg agensa. U izvesnim slučajevima, posebna terapija crvima je korišćena sa dobrim rezultatima.
