Nagrada za najagresivnijeg vozača na Tur de Fransu je uspostavljena 1952. Na kraju svake etape tu nagradu dobija vozač koji je najviše napadao i najviše vremena proveo u begu. Na kraju, bira se najagresivniji vozač celog Tur de Fransa, to je biciklista koji je najviše puta proglašavan za najagresivnijeg.
Od 1981. najagresivniji vozač nije osvojio Tur iste godine.
Istorija
Od 1952. dodeljuje se nagrada najagresivnijem vozaču.[1] Na kraju svake etape, dodeljuje se nagrada najagresivnijem vozaču, a na kraju trke se dodeljuje najagresivnijem vozaču celog Tura.[2] 1954. nagradu su dobila dvojica biciklista.[3] 1956. Andre Darigad je proglašen najagresivnijim vozačem.[4]
1961. nije dodeljena individualna nagrada, već je dodeljena celom timu.
Sistem se menjao tokom godina. Ranije su vozači dobijali poene i vozač sa najviše poena je bio pobednik.[5] Biciklista nije morao da završi trku da bi dobio nagradu, Siril Gimar 1972. nije završio trku, ali je dobio nagradu za najagresivnijeg vozača.
1979. nagrada je dodeljena Jopu Zutemelku, ali je kasnije diskvalifikovan zbog dopinga i nagrada je pripala Heniju Kojperu.[6]
Trenutni sistem
Trenutni sistem nagrađivanja je aktivan od 2003. Osam sudija, koji su specijalisti za biciklizam, bira najagresivnijeg vozača na kraju svake etape (osim na hronometru).[7] Za najagresivnijeg na kraju etape može biti izabrano više od jednog bicikliste, a nagradu može dobiti i celi tim. Najagresivniji vozač ne dobija majicu koju će nositi na narednoj etapi, već dobija crveni broj (beli broj na crvenoj pozadini), od 1998.[8][9]
Na kraju Tur de Fransa, obično u toku zadnje etape, proglašava se najagresivniji vozač cele trke i dobija nagradu od 20.000 eura.[7][10][11]
↑„Règlement de l'Épreuve - Article 10: Maillots des leaders” (francuskom). Amaury Sport Organisation. 17. jul 2008.. str. 61. Pristupljeno 22. februar 2017. »Par ailleurs, le coureur combatif sera identifié par deux dossards spécifiques avec chiffres blancs sur fond rouge.«