Liza Križanić

Liza Križanić rođena kao Draginja Marić (Kosjerić, 6/19. mart 1905 — Beograd, 3. maj 1982) je bila srpska slikarka.

Biografija

Rođena je od majke Jelene, rođ. Ranković i oca Stamenka Markovića. Oba roditelja su po zanimanju bili učitelji.[1] Još u detinjstvu iz milošte je dobila nadimak Liza.[2] Imala je starijeg brata Sretena (budući prevodilac, književnik, esejista i akademik) i mlađeg brata Dragoslava[3] (budući pravnik i međunarodni savetnik za međunarodno pravo).[2]

Osnovnu školu je završila u Kosjeriću, a nižu gimnaziju u Užicu (1915—1919).[1] Nakon Prvog svetskog rata, roditelji su dobili službeni premeštaj u Skoplje.[2] U Skoplju je završila višu gimnaziju (1919—1923). Talenat za slikanje je primetio njen profesor u višoj gimnaziji i akademski slikar Hristifor Crnilović.[1]

Kao izuzetna učenica 1923. godine je oslobođena obaveze polaganja maturskog ispita. Uprkos savetu profesora crtanja da se okrene umetnosti, upisala je književnost i francuski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Majka joj je obezbedila novac za odlazak u Pariz na godinu dana.[3]

Otišla je u Pariz (1924), radi učenja francuskog jezika. U Parizu je živela s Desankom Maksimović.[1] Tamo je počela da se bavi slikarstvom. Pohađala je Visoku školu lepih umetnosti kod Andre Lota na Monparnasu, a istovremeno je na Sorboni prisustvovala predavanjima iz estetike i istorije umetnosti.[4] Upoznala se sa slikarima Savom Šumanovićem, Stojanom Aralicom, Zoranom Petrovićem, Pjerom Križanićem i drugima.[1] Mada je Lot bio dobar pedagog, Lizi i Zori Petrović, koja je takođe pohađala njegova predavanja, nije sasvim odgovarao, pa su obe napustile njegovu školu. Zora Petrović je tada uradila njen prvi portret, a slikala je i kasnije više puta.[4]

Centralna ličnost za Lizu je bio jedan Poljak Alen, koji je a Monmartru u Parizu imao svoj atelje. Oduševljen njenim tadašnjim radovima, priredio joj je samostalnu izložbu (1925).[4]

Udala se za Pjera Križanića 1926. i nakon toga se preselila u Beograd.[1] Pročuli su se kao umetnički par koji pravi zanimljive sedeljke. U njihovom stanu u Gospodar Jevremovoj ulici su se okupljali slikari, književnici, vajari i novinari, a večere su se neretko završavale u Skadarliji[3] Pjeru je često pomagala u smišljanju tekstova ispod njegovih karikatura.[3]

Diplomirala je 1931. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na odseku za francuski jezik,[1] na dvanaestoj grupi uporedne književnosti i francuskog jezika. Pošto je odbila službu u unutrašnjosti, nastavila je intenzivno da slika, najviše akvarele i ulja na platnu, a zatim i prve portrete svoje majke, za koju je bila veoma vezana.[4]

Važila je za jedan od najtraženijih slikarskih modela za ženski portret, kod domaćih i stranih slikara.[1] Zna se za 35 njenih portreta,[3] a jedan od prvih portreta uradio je njen suprug.

Još 1932. je položila ispit za vozača motornih vozila, nabavila auto i njime odlazila na izlete u okolinu Beograda. Važila je za modernu, emancipovanu i samosvesnu ženu, što je u tadašnjem Beogradu bila retkost.[4]

Uz pomoć umetnika sa kojima se družila, dopunjavala je svoje slikarsko obrazovanje, dok je redovno školovanje na akademijama nije zanimalo. Jedno vreme je radila u ateljeu Miloša Vuškovića, od koga je dosta naučila, kraće vreme je posećivala i večernji kurs crtanja kod Petra Dobrovića. Kao članica Međunarodnog umetničkog kluba žena, poslata je 1937. u London na dalje usavršavanje, a zatim se usavršavala u Rimu i Bukureštu. Zbog samokritičnosti, u Beogradu je prvi put izlagala tek 1939. na Jedanaestoj prolećnoj izložbi slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnika, kada je postala član Udruženja likovnih umetnika. Kritika je povoljno ocenila njene slike. Izlagala je nakon toga na svim redovnim izložbama ULUS-a, sve do pred početak rata.[4]

Prilikom bombardovanjem Beograda 6. aprila 1941. godine ostala je bez stana i mnogih slika. Tokom rata je izgubila mnoge prijatelje i narušeno joj je zdravlje.[4] Ostala je s majkom u Beogradu, dok se Pjer krio u Kosjeriću i Subjelu i prirdužio se partizanima.[3] Nastavila je da slika uprkos nesigurnim okolnostima i neimaštini.[4] Oslobođenje je dočekala u Pinosavi, pored Beograda.[3]

Po završetku rata je postala zatvorenija i ćutljivija. U vreme izgradnje zemlje sarađivala je sa drugim umetnicima, 1948. godine sa Predragom Milosavljevićem i Milom Milunovićem pravila je mozaik u holu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Redovno je učestvovala na kolektivnim izložbama.[3]

Od Pjera Križanića se razvela 1951.[1] Nakon razvoda se preselila kod majke, u Prizrensku ulicu. Skromno opremljen stan joj je služio i kao atelje,[3]

Od 1957. se intenzivno družila sa kolekcionarom Pavlom Beljanskim iz Novog Sada.[3]

Godine 1962. godine su joj umrli majka i bivši muž Pjer. Od tada se posvetila isključivo slikanju. Povijanje kičme joj je otežavalo kretanje i nošenje štafelaja.[3]

Zahvaljujući preporukama Desanke Maksimović uspela je da ostvari umetničku penziju i daje časove slikanja Olgi Tekavac.[3]

Preminula je 3. maja 1982. godine. Prema oporuci je sahranjena u krugu najbližih, a vest o njenoj smrti je naknadno objavljena. Na večni počinak ispratilo ju je šest osoba, među njima i Desanka Maksimović. [3] Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.[1]

Deset godina nakon njene smrti u Domu kulture u Kosjeriću otvoren je legat Lize Križanić, sa oko pedeset njenih radova.[3]

Radovi

  • „Portret Desanke Maksimović“ (1926)
  • „Moja mama“ (1930)
  • „Dunje i krizanteme“ (posle 1931)
  • „Portret Desanke Maksimović“ (1933)
  • „Motiv iz zoološkog vrta“ (1939)
  • „Čobanin sa Zlatibora“ (1939)
  • „Rumunski pejzaž“ (1939)
  • „Groblje“ (1939)
  • „Moja mati sa knjigom“ (1939)
  • „Moja mati“ (1941)
  • „Moja mama“ (1942)
  • „Iz gradskog rasadnika“ (1942)
  • „Proleće“ (1943)
  • „Ruševine oko crkve Ružice“ (1945)
  • „Predeo“ (1946)
  • „Pančevački most“ (1946)
  • „Motiv sa Bleda“ (1948)
  • „Pogled s Kalemegdana“ (1948)
  • „Cveće“ (1951)
  • „Pogled na Beograd iz Kumodraža“ (1953)
  • „Terazije“ (1954)
  • „Magnolije“ (oko 1955)
  • „Motiv iz Miločera“ (1955)
  • „Jesenji poljski buket“ (1956)
  • „Perunike“ (1957)
  • „Sveti Stefan“ (1957)
  • „Moja mati“ (1959)
  • „Mama i Loki“ (1960)
  • „Dubrovačke zidine“ (1975)
  • „Ciklame“ (1976)
  • „Dubrovnik“ (1978)
  • „Gradac“ (1978)
  • „Kula Bokar“ (1978)
  • „Danče - hridi kraj Dubrovnika“ (1978)
  • „Morska obala“ (1939)

Izvori

  1. ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 Jovanović 2011: str. 352
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Mitrović 2013: str. 21
  3. ↑ 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 Živković 2016
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 Mitrović 2013: str. 22

Literatura

Strategi Solo vs Squad di Free Fire: Cara Menang Mudah!