Huan Karlos I od Burbona (šp.Juan Carlos Alfonso Víctor María de Borbón y Borbón-Dos Sicilias; rođen 5. januara1938. u Rimu) je bio prvi španski kralj koji je vladao posle smrti diktatora Fransiska Franka (od 20. novembra1975. do 2. juna 2014. kada je abdicirao) i imao presudnu ulogu u uspostavljanju demokratskog poretka u Španiji. Bio je proglašen za kralja 1975. godine, nakon Frankove smrti, a kasnije je bio priznat za kralja i simbol nacionalnog jedinstva kao i legitimnog naslednika istorijske dinastije, u skladu sa Ustavom koji je potvrđen na narodnom referendumu 6. decembra 1978. godine, a stupio na snagu 27. decembra iste godine. Tokom Frankove bolesti, vršio je dužnost šefa države.
Dana 2. juna 2014. Huan Karlos objavio je da namerava abdicirati u korist svog sina Felipea.[1]
Huan Karlos je unuk Alfonsa XIII i sin Don Huana od Borbona i Batenberga (šp.Don Juan de Borbón y Battenberg) i Marije de las Mersedes od Borbona i Orleana (šp.Doña María de las Mercedes de Borbón y Orleans), princeze dve Sicilije, budućih grofova od Barselone[2]. Kralj je rođen u Rimu, u toku izgnanstva kraljevske porodice koja nije živela u Španiji od proglašenja druge Republike 1931. godine[3]. Krstio ga je kardinal sekretar Vatikana, monsinjor Eugenio Pačeli, budući papa Pije XII[2]. Kada je Huan Karlos imao tri godine, njegov otac, don Huan, postao je šef kraljevske kuće nakon što se svrgnuti kralj, Alfonso XIII, odrekao svojih dinastičkih prava neposredno pred svoju smrt[2].
Kraljevska porodica je živela prvo u Rimu, a zatim u Lozani u Švajcarskoj da bi se konačno 1946. nakon završetka Drugog svetskog rata trajno nastanili u Estorilu, u Portugalu[2]. Princ Huan je imao veliku želju da njegov sin stekne obrazovanje u Španiji, pa je zbog toga u jednom susretu sa generalom Frankom uspeo da postigne dozvolu diktatora da Huan Karlos otpočne školovanje u Španiji. Godine 1945. princ Huan je objavio proglas pod nazivom Manifest iz Lozane u kom oštro kritikuje Frankov režim. To je bio razlog što je Franko, umesto don Huana, proglasio Huana Karlosa svojim naslednikom nakon što je proklamovao Zakon o nasleđu na mestu šefa države, koji je Španiju definisao kao kraljevstvo koje je bilo trenutno bez kralja, i u kom je šef države, to jest on, Fransisko Franko bio de fakto regent[2].
Huan Karlos je u Španiju stigao sa 10 godina i otpočeo školovanje u Madridu i San Sebastijanu u školi „San Isidro“ koju je završio 1954, da bi kasnije školovanje nastavio na Vojnoj akademiji u Saragosi (1955—1957), Pomorskoj školi u Pontevedri (1957—1958) i Vazduhoplovnoj akademiji San Havijer u Mursiji (1958—1959). Školovanje mladog princa je nadgledao general Karlos Martinez de Kampos i Serano, vojvoda od Torea (šp.Carlos Martínez de Campos y Serrano, duque de la Torre), prema direktnom Frankovom nalogu[2][3].
Godine 1956. u Estorilu tragično je poginuo mlađi brat Huana Karlosa pogođen zalutalim metkom iz pištolja koji je prema zvaničnom saopštenju kraljevske kuće, čistio Huan Karlos, koji je tad bio na odsustvu[2][3].
Dana 22. jula1969. godine Kortesi su proglasili Huana Karlosa Frankovim naslednikom na mestu šefa države u zvanju kralja i sa privremenom titulom princa Španije. Sledećeg dana Huan Karlos je položio zakletvu na vernost šefu države, tj. diktatoru Franku, i dobio je činove brigadnog generala pešadije i vazduhoplovstva, kao i kontra-admiral mornarice[2].
Dana 15. juna1971. godine bio je proglašen zamenikom šefa države u slučaju bolesti ili odsustva. Franko je postavljanje Huana Karlosa na mesto šefa države objanio kao „uspostavljanje“ a ne kao „restauraciju“ burbonske monarhije, jer je smatrao da će posle njegove smrti Huan Karlos nastaviti političko-pravnu šemu režima koji je uspostavljen vojnim pučem od 18. jula 1936. Da bi jasno razdvojio frankističku monarhiju od liberalne, Franko je Huanu Karlosu dodelio titulu princa Španije umesto tradicionalne titule princa od Asturije koju su nosili a i dan danas nose naslednici španskog prestola[2].
Ovaj period je bio najteži period u životu Huana Karlosa. S jedne strane, demokratska opozicija u Španiji, kojoj su pripadale i pristalice njegovog oca, prezrela ga je jer ga je smatrala Frankovom marionetom, a s druge strane je navukao mržnju najtvrđe linije frankista koji su sumnjali (i ne bez razloga) da mladi princ gaji tajne planove za restauraciju liberalne monarhije. Kako bi potkopala ugled Huana Karlosa, ekstremna desnica je počela da podržava prinčevog brata od strica, Alfonsa od Burbona i Dampijea, koji je ujedno bio i muž Frankove unuke, Marije del Karmen Martinez Bordiu[2].
Vladavina
Steg kralja Španije
Franko je imenovao Huana Karlosa kao svog naslednika na mestu šefa države. Tu funkciju Huan Karlos je vršio privremeno u dva navrata, zbog Frankove bolesti, između 19. jula i 2. septembra 1974. i od 30. oktobra do 20. novembra 1975. godine[2]. Nakon Frankove smrti (20. novembra 1975), položio je zakletvu da će poštovati Principe narodnog pokreta, kojima se garantovalo održanje političkog sistema koje je uspostavio Franko. Međutim, on je iskoristio te zakone kako bi promovisao referendum o političkoj reformi na kom se 94 % glasača izjasnilo za političke reforme, čime je otpočeo proces Španske tranzicije ka demokratiji. Španski kortesi su ga proglasili kraljem Španije kao Huana Karlosa I od Španije, 22. novembra 1975. godine[3], a na presto je stupio 27. novembra iste godine[2]. Dana 14. maja 1977. Huan Karlosov otac, grof od Barselone, preneo je na svog sina dinastička prava i upravu nad Kraljevskom kućom, nakon što se Huan Karlos obavezao da će ponovo uspostaviti demokratiju u Španiji[2]. Na taj način je ponovo uspostavljena istorijska kraljevska dinastija u Španiji, a Huan Karlosovo najmlađe dete, Felipe, 1. novembra 1977. postao je naslednik krune i nosilac titule princa od Asturije, prema zakonu iz 1830. godine po kom tradicionalno pravo na nasleđe prestola ima muško dete iako ima starije punoletne sestre.
Takom njegove vladavine, proglašen je novi španski Ustav koji definiše kraljeve funkcije, i prema kom je Španija parlamentarna monarhija sa zapadnoevropskim modelom skupštine. Ustav je odobren referendumom od 6. decembra 1978. godine, a koji je kralj odobrio 27. decembra iste godine.
Jedan od najtežih momenata s kojima se suočio kralj Huan Karlos bio je neuspeli pokušaj vojnog puča 23. februara 1981. godine, poznat kao „23-F“. Tog dana, tokom proglašenja kandidata za mesto predsednika vlade, Leopolda Kalva Sotela, civilna garda (španska žandarmerija) upala je u skupštinu i zauzela je pod vođstvom potpukovnika Antonija Tehera (šp.Antonio Tejero). U isto vreme, u Valensiji, general-pukovnik Hajme Milans del Bosk (šp.Jaime Milans del Bosch) izveo je tenkove na ulicu, a bilo je i drugih incidenata, kao zauzimanje studija španske TVE u mestu kraj Madrida, Prado del Rej.
Iako su se pučisti jasno izjašnjavali da sve što rade rade u ime kralja, kralj se pojavio na televiziji i jasno se ogradio od prevratnika, što je veoma podiglo ugled samog kralja među onim političkim sektorima koji su do tada sumnjičavo gledali na monarhiju kao vid vladavine. Santijago Kariljo, tadašnji generalni sekretar Komunističke partije Španije, sledećeg dana je izjavio: „Danas smo svi monarhisti!“ Nakon ovog incidenta, monarhija se konačno konsolidovala u Španiji.
Predsednici vlade Španije u toku vladavine Huana Karlosa I
Kralj Huan Karlos I je direktni potomak mnogih poznatih evropskih vladara iz različitih zemalja, kao na primer cara Svetog rimskog carstva, Karla V, francuskog kralja Luja XIV i kraljice Ujedinjenog Kraljevstva, Viktorije.
Sadašnji Ustav Španije pominje monarhiju kao „Krunu Španije“ (šp.Corona de España), a ustavna titula monarha je „kralj/kraljica Španije“ (šp.rey/reina de España). Međutim, Ustav takođe dozvoljava upotrebu drugih, istorijskih titula koje pripadaju španskoj monarhiji, ali ne specifikuje koje. Suprotno uobičajenom mišljenju, duga lista titula koja sadrži preko 20 kraljevstava i drugih entiteta nije u zvaničnoj upotrebi niti se koristi u španskoj diplomatiji. Zapravo, nikad nije ni bila u upotrebi u ovoj formi, s obzirom da reč „Španija“ nikad nije bila deo te liste pre frankističkog perioda kada je ta lista bila u zvaničnoj upotrebi.
Španija, koja se nije pominjala među titulama više od tri veka, simbolizovana je dugom listom koja je počinjala „Kralj Kastilje, Leona, Aragona...". Ovaj feudalni stil je poslednji put zvanično upotrebljen 1936. godine imenovanjem titula Izabele II od Španije pre nego što je postala ustavni monarh.
Spisak titula:
Kralj Španije, Kastilje, Leona, Aragona, dve Sicilije (odnosi se na Napulj i Siciliju), Jerusalima, Navare, Granade, Toleda, Valensije, Galicije, Majorke, Sevilje, Sardinije, Kordobe, Korsege, Mursije, Menorke, Haena, Algarvesa, Alžira, Gibraltara, Kanarskih ostrva, Istočnih i Zapadnih Indija, ostrva i kopna okeana.
Nadvojvoda od Austrije
Vojvoda od Burgundije, Brabantea, Milana, Atine i Neopatrije.
Grof od Habzburga, Flandrije, Tirola, Rusijona i Barselone.
↑Ovde su navedene samo najvažnije titule. Ostale titule su: Kralj Mađarske, Dalmacije i Hrvatske Vojvoda od Limburga, Lotaringije, Luksemburga, Helderlanda, Štajerske, Kranjske, Koruške i Virtemberga Landgrave de Alsacia Príncipe de Suabia Conde de Artois, Borgoña Palatinado, Hainaut, Namur, Gorizia, Ferrete y Kyburgo Marqués de Oristán y Gociano Margrave del Sacro Imperio Romano y Burgau Señor de Salins, Malinas, la Marca Eslovena, Pordenone y Trípoli.
