Evropski prostor visokog obrazovanja je inicijativa formalno pokrenuta 12. marta 2010. godine na Ministarskoj konferenciji u Budimpešti i Beču u povodu 10 godina od pokretanja Bolonjskog procesa.
Glavni cilj Bolonjskog procesa, formulisan u Bolonjskoj deklaraciji, bio je da se oformi evropski prostor visokog obrazovanja kroz stvaranje uporedivih, kompatibilnih i koherentnih sistema visokog obrazovanja u Evropi. Deklaracijom iz Budimpešte i Beča formalno je i stvoren Evropski prostor visokog obrazovanja.
Evropski prostor visokog obrazovanja je vrlo široka inicijativa otvorena za sve države na kontinentu, a ne samo za države koje su članice Evropska unija. Jedan od ciljeva kreatora inicijative je bio i da se intenzivira saradnja među institucijama visokog obrazovanja širom kontinenta kao i da se omogući akademsku mobilnost za studente i akademske delatnike.[1] Cilje je bio i osnaživanje međunarodne konkurentnosti evropskih univerziteta u odnosu na univerzitete u drugim delovima sveta.[1]
Prva inicijativa za stvaranje zajedničkog prostora došla je 1998. godine od strane vlada Nemačke, Francuske, Italije i Ujedinjenog Kraljevstva koje su te godine potpisale takozvanu Deklaraciju iz Sorbonne, da bi iduće godine započelo i stvaranje zajedničkog kontinentalnog prostora.
Zemlje učesnice
Zemlje učesnice (plava) i zemlje koje mogu da učestvuju (narandžasta).Grupa inostranih studenata čeka na registraciju ispred policijske stanice u Trondheimu u Norveškoj.Emisija o studijima u inostranstvu u drugim zemljama Evrope.Studentske demonstracije protiv Bolonjskog procesa.
Prva ministarska konferencija u procesu stvaranja zajedničkog prostora bila je Konferencija u Sorboni koja je rezultirala istoimenom deklaracijom iz 1998. godine. 1999. godine potpisana je Bolonjska deklaracija koju je od zemalja bivše Jugoslavije u tome trenutku potpisala jedino Slovenija. Zaključni Communiqué ili Izjava iz Praga iz 2001. povećao je broj članica na 33 među kojima je bila i Hrvatska. Sledeća ministarska konferencija održana je 2003. godine u Berlinu na kojoj je broj članica povećan na 40, među kojima su bile i Bosna i Hercegovina, Republika Makedonija i Srbija i Crna Gora (čije je članstvo nakon prestanka postojanja državne zajednice Srbija nasledila sukcesijom). Konferencija 2005. godine rezultirala je Izjavom iz Bergena koja je isticala važnost dostupnosti visokog obrazovanja i osnaživanja atraktivnosti evropskog obrazovnog sistema u drugim delovima sveta. Izjava sa Konferencije iz Londona povećala je broj zemalja članica na 46 primanjem Crne Gore. 2009. održana je i konferencija u povodu 10 godina procesa koja je rezultirala Deklaracijom o Bolonjskim politikama kao i Izjavom iz Louvain-la-Neuve-a koje su dale smernice za sledećih deset godina i za dovršetak Bolonjskog procesa. Procedura predsedanja procesom je izmenjena. Dok je do tada proces vodila zemlja koja bi u tome trenutku predsedavala i Evropskom unijom, od 2009. dve su zemlje za to bile zadužene, jedna članica EU i jedna nečlanica idući abecednim redom. 2010. godine Deklaracijom iz Budimpešte i Beča formalno je i stvoren Evropski prostor visokog obrazovanja. Iste godine Kazahstan je postao deo prostora. Nakon ove deklaracije donešena je i strategija razvoja do 2020. godine. 2012. ministarska konferencija organizovana je u Bukureštu.
.jpg)
